Српски сион

Стр. 495.

конклузије, па тако и из IX. зак. чл. од 1868., којим је гарантована наша народно-црквена автономија. На тај се закон позива и краљ. Повереник. и г. Поповић, и др. Ника Максимовић, али, ни један није хтео дубље да завири у тај закон. Шта је управо наша дужност? Ви прииисујете све државној власти, а ми? Зар смо ми ништа? Ако се кр. Повереник огреши о који земаљски закон, неће он одговарати, него ће у државном сабору узети на одговор министра, а у земаљском сабору бана, а будући је наша цркра под круном св. Отевана јединствена, то је за све одговоран министар-председник. Краљ. Повереник јесте истина ирави тајни саветник Његовог Величанства, али његов савет не сме ићи мимо фактора, који је за све чине на овом Сабору једино одговоран. IX. зак. чл. од г. 1868. је јавне природе, и он установљава положај наше цркве према држави и на основу тога је стварано наше саборско устројство. Тај закон вели, да ми самостално уређујемо своје автономне ствари и ако државна власт не буде хтела схватити тај закон, онда ми немамо автономије и стојимо на сокаку. Па будући да државна власт непрестано крњи наша права, онда тај факат највише говори за мој нредлог. Рашчистимо једаред ту ствар. Г. др. Максимовић је за политику опортунитета. У политици игра опортунитет велику улогу, само ако се њоме може доћи до цели. А је ли овде оправдан опортунитет? (Др. Ника Максимовић: Нисам ја говорио о опортунитету.) Ми немамо ,ни управног ни финансијалног судишта, него се све решава у овом (Јабору, и онда онај, који замера што је на прво место дневног реди стављен избор саборског одбора, — смело тврдим, не иде ва уређењем своје цркве. Нама је дужност била да ставимо избор саборског одбора на прво место. Па даље ми још не знамо како стоје наши фондови; једна банка сваког месеца више нута прегледа стање, а ми више година не можемо да чинимо то. Ако каква просветна установа тражи на пример 10.000 фор., ми не можемо да дамо јер не знамо, какво нам је стање. Што се тиче самог устава, мени овај начин устава, што је предложен, не решава оно иитање за којим ми тежимо. Наша је дужност према народу и цркви, да на највишем месту изнесемо своје тегобе и у закону тражи-

мо заштите автономији. Будимо једнодушни у изнашању тегоба, и ако наш апел буде једнодушан, тако ћемо моћи наћи лека против повреда. Др. Ника МаксимовиЛ наводп да бм га врло далеко одвело кад би се упустио сада у днскусију положаја наше цркве према IX. :~ак. чланку од год. 1868. Ако дође до претреса нацрта нашег нар. цркв. устава што га је поднео Саборски Одбор, даће се за ту дискусију довољно прили ке. Говорник идо у томе далеко даље не го барон Јован Живковић јер по његову схватању IX. зак. чл од год. 1868 вређа нашу аутономију и самим оним упугством. којим нас унућује, да је оргаиизујемо и означивањем облика те органмзације. Даље се он не слаже са бароном Јованом Живковићем ни у томе, да овај наш Сабор има, као и други иарламенат, да доноси законе. П« говорникову схватању Сабор наш има да донесе само устав који организује целу нашу народну црквену аутономију. Устав тај има да одобри Краљ, а све уредбе и наредбе које истичу иосле из тога устава уноси Сабор аутономно без ичијег даљег одобрења. Да је цео Сабор овога уверења о за машности и важности устава као што је говорник о томе уверен, Сабор би тражио изласка, да омогући расправу устава. На глашује се, да би Сабор бно готов да узме у нретрес тај устав само да му се пружи гаранција, да не ће битн октројака. Но ко да нружи те гаранције кад је иољуљана вера и у сам закон као што рече г. барон Живковић а из тога следи, да те га рачције не могу нама дати ни садањи па ни будући носиоци државне власти, кад је већ не даје ни закон. Гаранција лежи, дакле, у нама самима, у споразумном раду нашем; ми треба сложно да Формулишемо и средимо све одношаје наше народноцрквене автономије, а кад влада улеће у круг рада нашега ми треба сложно да одбијемо то уплетање. Бригу, да ће бити октројака отклања иредлог, јер кад би се изаслао одбор за нретрес устава, он би радио и снремао материјал за саборску расправу, а дотле би на представку о новредама аугономије дошло уверење, да не