Српски сион

бр . 30

„СРП СКИ СИОН."

С тр . 485.

Сабору први задатак бити, да израдимо своје конгреско устројство. У оно доба постајао је тако звани средоточни одбор, којије најпре нретресао министарски иредлог и тај одбор предложио је угарском сабору, да се у министровом нредлогу изостави' реч: „први задатак". Тадањи министар бар< н Етвеш устао је у одбрану првобитне министарске редакције и том приликом изговорио је он такав говор, за који, кад би се овде у Сабору у целини прочитао, морао би човек мислити да те он сам овде у Сабору и да нам казује своје мњење. Ја не могу стављати стрпљење славног Сабора на пробу, нећу да читам цео тај говор, ал' ћу сва■јкојако од речи до речи да наведем главне јјијмоменте тога говора (чита): „Истина, први задатак конгреса биће, да се саветује о томе, хоће ли досадашње устројство да задрже и надаље, или хоће ли друго устројство себи да утврде; али ван тога. да ће се моћи већ и на овом првом конгресу разговарати о својим нужиим црквеним и школским пословима." „Могуће је ' вели даље министар „да Срби неће ништа мењати на своме устројству. него ће рећи, да ће га да задрже." ТТТта из овога следује? |Из овога сдедује то, да смо ми 1868. имали већ организовану автономију, и пошто смо имали и своје старо устројство, које се тиче састава нашег Сабора, министар није сматрао да је безусловно нужно, да се ми морамо уиустити у нов организа торни рад. Узмимо антитезу томе; даеас министар, и поред саб. устројства 1874/5, које је на основу §. 7. зак. чл. IX. 1868. донесено, заповеда: ви морате претрести пародно-црквени Устав. Из овога се види, да је захтев овај противан закону, а нарочито 7. §. зак. чл. од 1868. По речима министра Етвеша нисмо блли дужни градити никакво устројство, ал ми емо га ипак установили према одредби §. 7. и то коначно; ми можемо мењати то устројство, ако хоћемо, ал не морамо особито онда, ако нам се чини, да би то било штетно по наша аутономна права. Мислим, дакле, да сам, са своје стране, не само са гледишта иаше автономије и

њених уредаба. и са гледишта практике према другим вероисновестима, па и са гледишта самога земаљскога закона, доказао, да се Сабору не може императивно наложити, да се уиушта у органиуаторни рад. Сабор има и других нослова и нико му не може закратити, да посвршава своје најнужније нослове, а особито оне, што су нужни за даљу редовиту аутономну управу. Што сам до сада говорио у том се сви слажемо, и ја држим, да на Сабору нема ниједног од нас, који би могао бити против највеће свегиње наше, против автономије наше и који не би стао у одбрану новређених нрава наших. Али сад ћу да дођем на једно тугаљиво нитање, и не ћу ни да кажем, да се бојим, него сам уверен, да ћу доћи са огромном већином Сабора у противност. Али, славни Саборе, допустите ми, баш с тога, што смо ми у незнаној мањини, да у овом Сабору исто тако слободно кажем своје мнење као што смо нас неколико Срба некад у угарском Сабору без зазора устајали против њих 400 иосланика. Допустите, да и овде слободно устанем против вас, особито кад је то у доброј намери да изнађемо прави нут, (чујмо!) којим нам ваља поћи, и начин којим да се извојује права автономије, онака, која садрже у себи све услове нашег слободног, самосталног и напредног рада. Нека се не каже, да је слобода речи већа била у угарском, него у српском Сабору Но нрије него што пређем на ову ствар, обазрећу се еамо у кратко на говор пошт. г. потпредседника барона Јована Живковића. Више ћу се обазрети на његов предлог, него на говор, који нисам могао добро чути из ове даљине. Ова| нредлог хоће, да се изашаље један одбор, који ће сва наша гравамина иоднети Круни. У начелу се потпуно слажем с овим предлогом, јер су се та гравамина толико нагомилала, и тако су сваку меру превршила, да би било недостојно овога Сабора, кад би се опет разишао, а не би дигао свога гласа иротив највећих повреда својих автономних права,