Српски сион

С тр . 590.

„СРПСКИ СИОН.'

Г ,р. 35

новпика села Пргомеља шрохије бјеловарске, од иравославне вјере и г^ркве и ирелаза њихова у унију. У тој ннтериеладији, као што се види из објелодањена текста исте у 79. броју „Србобрана" од о. г., рекао је велеможнн госиодин интерпелант: 1.) да је Преосвећени г. енископ Мирон 8и1> сопусг <; послао протопресвитеру и пароху бјеловарском Јовану Штековићу тужбе, које је ноко.јни Павле Јовановић, као уредник „Србобрана", на реченог нротоиресвитера добио, те не хтијући на видик нзносити нашу срамоту, са својим писмом све консисторијн пакрачкој послао; 2.) .да је тужени све наводе те тужбе нрогласио за лаж и измишљотину, и Преосвећени се тијем задовољио, а 70 Пргомељаца нријеђе на унију; 3.) да је у исто вријеме била обнова иредсједничтва црквене ошптине у Бјеловару, те да је том приликом тужени протопресвитер номоћу званичног апарата, а тај се састојао из госп. поджупана Ђорђевгћа и многих чиновника, поново за иредсједника изабран; 4.) да пакрачка консисторија немилу појаву (пргомељско — отпадничтво у унију) олако узимље, и 5.) да. је уласком владиног комесара у бјеловарску срп. ирав. црквену скупштину у лицу бјеловарског градског начелника, повријеђена српска автономија. Пошто ни један од истакнутих пет навода у суштини својој не одговара фактичком стању ствари, то се као биљежник епархијске консисторије пакрачке, а и осталик епархијских власти, осјећам донекле дужним исправити горње велеможног госп. интерпеланта наводе, те услијед тога изјављујем. Ас1 1.) Колико је и каквих и од кога добио покојни уредник „Србобрана" и члан еиархијске консисторије цакрачке, Павле Јовановић, тужаба против протопресвитера и пароха бјеловарскога госп. Јована Штековића, то епархијској управи пакрачкој није познато, као ни то, да ли је он све то и куда послао. Епархијска управа пакрачка примила је Ле &е1о 8. (20). фебруара. 1897. покојним Павлом Јовановићем вић соиуег(; 7. (19.) фебруара 1897. из Загреба послани један састав, на којему није било ничијег иотииса, а у њему

се искључиво говорило о њеким неуредним одношајима у црквеној општини бјеловарској, ради којих је окривљиван предсједник исте, госп. протопресвитер Јован Штековић Ас1 2.) Тај анонимни сасгав, или тужбу, није епархијска управа, као што је то у ошпте код власти у обичају, ставила а<1 ас1а, а није га ни вић соитег!; послала реченом господину протоиресвитеру, нити се голим порицањем наведених тамо факата задовољила, него је исти захтев узела за иодлогу најозбиљнијег званичења, обављенога код епархијске власти 10. (22.) фебруара 1897. Број 167 (К. 58.) и број 242 (К. 108.), које се свршило тијем, да је 28. фебруара. (12. марта) 1897. обновљена црквеиа скуиштина са одбором и часницима прквеноопштинским, а зато се управо у анонимном оном саставу и пледирало. А<1 3) Обнова не само иредсједничтва црквене скушитине, као што велеможни госп интерпелант рече, него обнова и саме црквене скупштине бјеловарске није дакле бивала у „исто вријеме" док се оно иод 1. и 2. догађало. него је она, према горе изложеном, била свршетак онога, што је предходно рађено и што је под 1. и 2. овдје описано. Обнова та, као што се види из односног записника, извршена је од 187 оиштинара, који су изабрали црквену скупштину са прописаним бројем чланова. У броју присутних оиштинара био је и кр. поджупан, велеможни госп. Теодор Георгијевић, а било је присутно још и друге господе чиновника, али сви ти били .су ту као законити припадници српске православне црквене општине бјеловарске, а. не као жупанијски, градски, имовински, или општпнски чиновници. Они су били ту не у званичном свом својсгву, него су као интелигентни људи, и као православни Срби, који за своју цркву нијесу изгубили интереса, дошли да изврше своје право, које им автономне наше уредбе дају, а којега вршење они, као свјесни синови православне цркве и српског народа, сматрају дужношћу својом најсветијом, ради чега свакако нису заслужили, да. се у јавности, још мање у самом српском народно-црквеном сабору, а најмање од једног ц. и кр. високог часника, у њеку руку жигошу као неки бесвјесни „апарат". Споменутих 187 општинара изабрали су у црквену скупштину међу 58