Српски сион

Р.РОЈ 38

задаћи једног шематизма, онда не можемо нити хоћемо то од њега да очекујемо. Он у својој занесеној глави миели, чим може иеро у руци држати, да је позван и о свему да суди и да тај свој суд јавности, као меродаван и одлучан, путем штамне натурива, и да ненаведав чињеница, нојава и околности, које у питању стојећи шематизам представи, изриче свој брзоплсти суд о неваљаности тога шематизма, и ако читаоцима није изложио појаве, околности и т. д., које шематизам садржи. нити им је навео своје мишљење о томе, шта би требао један шематизам садржавати, да би читалачки свет себи самосталан суд о ствари створити могао. Па будући у питању стојећи шематизам садржи код сваке дотичне општине и нарохијеоно, што се према данашЛим приликама жели знати и што ширу публику и меродавне више автономне органе и власти интересира — јер то није ни г. рецензенат порекао — јасно је, да тај шематизам својој задаћи одговара. Друго је питање, г. оцењивачу, да ли су податци верни и истинити. Да ли састављач може јемчити за исиравност и истинитост иодатака? По суђењу људи здравога мозга не може, јер састављачу су податци одоздо долазили. Комодитет госиоде, која су достављала иодатке, крив је, да, из многих ошптина није одговорепо на сва стављена питања и да ни]е на та иитања одговорено истинито и верно. А кад се узму уз то још и штампарске иогрешке, без којих код толиких силних циФара није могуће, да једна књига таковог онсега, каковог су обично шематизми, изађе у свет без ногрешака, онда су оди ста могуће неисправности, што их је рецензенат навео. Али то још не квари ваљаност це.^ине као такове, кад се узме у обзир размер, у ком број тих неисправности према броју свеукупних иодатака, што су у књизи наштампани, стоји. Према овоме види се, колико стоји други наведени разлог за неваљаност у питању стојећег шематизма. А најмање може за те поједине неисправности одговарати састављач, на кога се је г. рецензенат тако окомио, да изгледа, да је он приказ шематизма хтео унотребити само као згодан повод, да своје гневно срце на састављача шематизма искали, као што се то из појединих заједљивих места дотичног приказа види, о којима ће заједањима ниже бити говора. Према томе јаено је, да госнодину рецензенту није ношло за руком. да обори ваљаиост одно-

сно да- докаже неваљаноет у питању стојећег шематизма односно, да докаже, да исти не одговара својој задаћи, будући ре®лексије састављача шематизма о иоједииим нојавама у епархији темишварској не спадају у битну садржину шематизма, тако да према томе ни умовања о тим реФЛсксијама и закључивања његова не могу доћи у обзир нри просуђивању питања о ваљаности шематизма. Наетавиће се

И з ј а в е. Славном уредништву „Српскога Сиона" Карловци. Неки дио јавне штампе; а наиме „Србобран" и „Нгуа48ка Богжтпа,- наће иовода, да мене, без моје приволе и допуштења, а због тога што сам од своје Духовие Власти суспендован био, узимље у заштиту, а мога преосвепггенога епископа-Дијецезана и нречаену Епархијску Консисторију напада и у јавном мњењу најцрњим бојама оцрта. На умирење, тим новинама, поколебаних духова, и на исправљење искривљенога и изврнутога јавнога мњења, молим славно уредништво, да у цијењеном „Српском Сиону" нубликовати донусти ове моје изјаве. I. Изјава. У бр. 62. „Србобрана" од 3. (15.)јуна 1897. у биљешкама: „Што чека свештенике у горњокарловачкој дијецези при побједи мрака"' и „Владика Михаило и канони," спомиње се моје име и приказује се „из иоуздана извора" као да Је мој преосвештени епископ-Дијецезан Михаило, који ме је, полагањем архијерејских руку, увео у свети чин свештенички — човјек, „с (!) којим господари срџба и гнев, који срца нема за никога," па да је он такав епискои, „који због своје неке страсти забрањује (своме клирику) свету службу" прије „законитога суда;" а ја, да сам посве невин, само жртва Владичине срџбе и гнева, страстп п — незнања. Тако иисати о моме епискоиу, не бпх ја могао дозволити или шта више одобрити ни онда, када би све то тако и истинито било. Јавност није Форум за таке ствари. Но, као свештеник цркве Христове, којој је истина и темељ и кров; као проповједник морала хришћанскога, коме је праведност тек негатпвна страна у области моралнијех дужности свакога Хришћанина, морам, по неодољпвом захтијеву савјести своје, јавно ево изјавити, дз