Српски сион

Стр. 644

„СРПСКИ СИОН."

1)Р. 38

тономије. Но ч о томе је било речи у прошлом броју овога листа, с напоменом, да су данашње „народне", а у ствари, према нашој автономији, реакцијонарне странке, изневериле у том ногледу становиште некадање народне странке, ставивши се на некадање гледиште државне власги. Четврта пирамидална погрешка у говору г. Полита, јесте у гледишту његовом на 9. §. предложеног Устава. Г. Полит не дозвољава, да би тим § био „ограничен утецај и располагање државне власти према нашој автономији". Шта више, сматра он тај 9. §. врло опасним, „може бити" опаснијим од саме клаузуле у Саборском Устројству. Да баук буде што већи и страшнији, г. Полит вели, да би се тим §. отворила широм врата, да сваки, који није задовољан са решењем наших највиших автономних власти, може за 30 дана на министарство рекурисати. Кад би рекли, да је г. Полит ово рекао из убеђења, држимо, да би га увредили. Не, г. Полит је учинио четврту погрешку у своме говору намерно. Зато, да народ не чује како Др. Михаило Иолит Десанчић, као правник и зналац државоправне науке, мисли, него да види, како шеф либералне странке, против свога бољег уверења, уме да не заостаје у агитаци.ји против предложеног Устава. Дакле, г. Полит не~Ке да иризна огромну разлику између 9. §. нредложеног Устава, познате клаузуле, те 3. §. Конзисторијалне Системе и VI. чланка Уредбе за уређење митрополитско-црквеног и народно-школског Оавета. По досадањим уредбама нашим свака странка има права утока или иризива против решења највиших автономних власти на државну власт, и то без ограниченог рока, и државна власт може свако то решење уништити. А по досадањој пракси она та решења и мериторно измењује, као да јој припада не само право касације него и право раснолагања. Шта више по клаузули Саборског Устројства као да сваки има право утока на министарство у ногледу сваког решења Саборског Одбора. 4 игга упановљује 9. §. тога озлоглашеног и анатемисаног Устава? Ево. „Врховне народно-дрквене властп решавају коначно у последњем стеиену у свима случајевима, а нпже народно-дрквене властн решавају само у толнко, у колико ии је одлука обележена као коначна.

Решења, што се у смислу овога устава не могу даље иризвати, логу се са гледпшта држазног надзорног нравног круга нодврћи вишем разгледу само онда, ако ннтересоване странке поднесу жалбу за 30 дана рачунајући од дана уручења, и влада ложе та кова решења унпштити уа наређење новог иоступка само у том случају. ако су донесена пожда ненадлежно и иротивно земаљском закону. Правоваљана решења по истоку горе одређеног рока не могу впше бити иредметом вишега разгледа." А то значи, да само заиншересоване сшранке могу против решења највиших автономних власти, не уток или призпв, који по природи иравнога им лека инволвирају право и мериторног решавања те и располагања, него жалбу подносити државној власти, и то само у року од 30 дана. А државна власт та решења не може као последња инсшанција узимати у претрес, него их само са гледишта државног надзорног правног круга може подврћи вишем разгледу, те их уништити и то само онда и оно решење, ако је „можда донесено ненадлежпо и прошивно земаљском закону". И зар у свему томе један Др. Полит да не види елиминирање ингеренције државне власти, елиминирање цосадање њезине праксе мериторног решавања и располагања у нашој автономији? Зар у 9 §. томе, који регулише и нормира правне границе државног надзора у нашој автономији, и свађа их у круг, који му према појму и карактеру наше автономије једино припадати могу, а иотискује га из круга, ког је себи ненадлежно и безправно, а против сваког автономног нојма, силом моћи и иравом јачега државна власт узурповала и досад ирактиковала —- зар у томе 9. §. предложеног Устава један Др. Полит заиста не може више да види ништа друго, већ опаснији за автономију нашу §., него што је и сама позната клаузула, за коју је у прошлогодишњој конференцији код министра председнпка рекао г. Др. Илија Вучетић, да је „иосве уништила сву нашу автономију ? и Г. Др. И. Вучетпћ је истом приликом признао државној виасти, да по односној клаузули може уништити и оно решење највиших наших автономних власти, у којима је каква „формална иогрешка", те рекао, да „шо још не би тако велико зло било. а А 9. §. предложеног Устава не даје и не признаје државној власти ираво уништења у случају „формалних погрешака", јер ове се