Српски сион

иогрешке могу односити на формалност у опсегу иаших властнтих, автономних уредаба, у којем случају државна власш, ио шом 9. §-у, нема права уништити односно решење; него нраво тога уништења ограничава се тим §-ом само на случајеве ненадлежностп и нротивности земаљским законима. Дакле, и оно, што је Др. Вучетић, сигурно нехотичном омашком, признао државној власти на основу клаузуле, и то 9. § предложеног Устава не устуиа и недозвољава, јер се нротиви автономији, јер крај ње не може припадати државној власти. И опет је, и ипак, г. Политу тај §. онаснији од клаузуле!! Др. Вучетић је рекао, да је поступак државне власти, што га изводи на основу клаузуле, п оборио углед наших автономних власти" , што и ми потписујемо. Но §. 9. предложеног Устава хоће баш, да тај углед иодигне и осигура. И г. Полит то не увиђа, и он оиет волије клаузулу! Зар зато само, јер је тај §. у оном Уставу, ког продлаже данашњи Саборски Одбор, а на којн је бачена анатема? Г. Полит се боји. да би минисгарство задржало досадању праксу решаваља гесигвив-а аћ аћизи; а неће да види , да се та пракса укида и онемогућује јасноћом и прецизношћу 9. §-а у предложеном Уставу. Њему је довољно, да се уилашн тога §-а, и да зебе пред њим, већ и то, што се њиме резервише држави оно право, које се „ни једној држави на свешу не може одре~&и" , и ио његовом властитом признању. Њему сигурно ништа и данас још не казују и не вреде речи Др. Дардаја: да је „угарска влада зато иристала на § 9. новог Устава, да се баш комиетенција владина строго ограничи и да се сведе само на право касације ." А да је тако, иотвр/јују исто и речи министра председника у почетку друге конференције. Г. Полит сматра „ излишним резервисање тога права државног у органичком штатуту какве црквене автономије." Градитељи предложеног Устава сматрали су напротив то врло иошребним, јер с1ага рас(а ћош аппс!. Где се ништа не. одређује, да,је се много одређивати. То је ноказала нрошлост наше автономије. Г. Полит пребацује Саборском Одбору, да је градио Устав „без икаквог контакта са срнском интелигенцијом". А је ли та интелигенција тражила контакта са интелигенцијом у Саборском Одбору, која је, признаће и г. Полит,

СИОВ." О тр . 645.

такођер сриска, а квалитативно не мања од оне у Новом Саду и Загребу, а можда и у Сенти. И зар је имао разлога Саборски Одбор. да тражи контакта с оном интелигенцијом, која а р 1*1ог1 анатемише Устав и пропагира нерад и несрадњу Устава? По нашем мишљењу сви резони говоре зато, кад је већ реч о тражењу контакта, да су га требали тражити они изван Саборског Одбора, са онима у Саборском Одбору. Погрешка г. Иолита је и његово приговарање, да се операт Устава држао као нека тајна. Није. Чим је био штампан и обнародован је. А што није могао бити пре штампан, лежало је изван домашаја Саборског Одбора. У осталом тај приговор о тајанствености Устава био је сасвим излишан у устима једног Др. Полита, најош на конференцији Пештанској. Та.ј приговор је своју улогу имао у изборној агитацији. А г. Политу смо захвални, што нас је уверио, да је и он био учесник такве агитације. Не мања је погрешка г. Полита, и онај његов приговор о непотпуности Устава, непотнуности зато, што не садржава уредбу о дотацији парохијског свештенства!! Дотација није саставни део Устава, него је матери;алан закон, који Сабор установљује на основу Усшава шшашушарним иравом својим. Да се г. Полит сетио бар 221. §-а II. 2. у предложеном Уставу, није могуће да би и такав, приговор учинио томе Уставу. У друге иогрешке г. Нолита у његовом говору од 25. августа о. г. не ћемо да улазимо. Ако буде искрен признаће, да није требао учинитн ни ово неколико, наведених у најбољој намери. Јереми^. Заставином „Дишкрећанину". У 133. и 135 броју „Заставе" од ове године нашло се је нобуђеним једно „момче од нера и умља", да прикаже читаоцима тога листа шематизам епархије темишварске за годину 1897; па нре него је садржину истог шематизма и представило читаоцима споменутог листа, изрекло је свој кратак, али за то „језгровит и одлучан" суд, да тај шематизам „не одговара својој задаћи". Од тако одлучног и одважног одењивача очекивао би човек, да ће за своју тврдњу навести разлоге необориве и непобитне, којп својом опћом признатошћу и својом гвозденом логиком тврдшу ту у такову светлост стављају, да пред