Српски сион

Б р . 39.

Нове књиге. Васељенока Патријаршија и орпско црквено питаве. Поводом иисма Њ. С. Васељенскога иатријарха Константина V. Њ. В. ГГ. срискому АвтокеФалному Митроиолиту Михаилу. Од архимандрита Н. Дучића. Београд. Државна штамнарија Краљевине Србије 1897. Цена Ј / 2 динара. Као што је познато ноштованим чнтаоцнма „Српскога Сиона", написао је прошле године високопреосвештени Господин митротолит Србије Михаило писмо бившем патријарху Цариградском Антиму УП, у комписмује ирепоручивао истом Патријарху, да задовољи жељу Срба у Сконљанској Митроиолији и доказивао основаност и оправданост те жеље, да се у Скопљу постави Србин митрополит. Како је наскоро за тим Натријарх Антим дао оставку на патријарашки прест.о, није доспео да одговори на то писмо Митрополита Михаила. Ал' је одговорио на исто писмо 25 априла о. г. његов пошљедник Патријарх Константин V. Тај одговор дао је повода писцу означене књижице, да исту напише, критишући тај одговор ради његове полемичне садржине, која да је без каноничне. историјске и практичне вредности, и ради његова тона, који се својом необичношћу и опорином издваја од свију досадањих сличних писама и одговора, који су нисани између поглавара Васељенске Патријаршије и српске автокеФалне Митрополије у Србији. Честити писац и многопознати архимандрит г. ДучиИ осудио је, сасвим разложно, а у јеванђелском духу, тај тон, а не мање успешно оборио је и опровргао и наводе у садржини тога Патријаршеског одговора; принисав и необичан тон и садржину одговора тог грчком шовинизму, који се шири и истиче у Цариградско.ј Патријаршији, на штету њезина васељенства, па и самог Св. Православља. У одговору Патријарха Константина приговорено је Митрополиту Србије неко „мешање у послове туђе епархије, које је канонима забрањено". На тај нриговор одвраћа г. Дучић, да „свраћати пажњу и у Господу братски молити није шТо и мешати се у послове туђе еиархије. Да је Њ. С. Патријарх Константин хладнокрвно схватио вишу црквену иотребу и правичност изражену у писму Српског Јерарха о питању постављања српскога архијереја ва Скоиљанску Митроиолију, јама-чно, не би томе приговору било места у његову писму". А ту вишу црквену нотребу имао је заиста Митрополит Србије пред очима, у том нитању. Ево како, то потврђује г. ДучиИ. „Црква Православна на Истоку, нарочито на Балканском Полуострову, може још да се крњи и страда, ако Цариградска Патријаршија остане грчка филетистична , и делима не потврди да је васељенска; да је мати свима иравославнима Решењем српскога владичанског нитањау Скопљу

пајбоље ће посведочити: илије искључиво грчка или васељенска". „Ако постави архијереја срнеке народности на Скопљанску МитриполиЈЈ, тим Ке умирити узбуђени православни Народ Српски: утврдити га у Православљу; и одржати под својом врховном црквеноканоничном влашћу". „Ето јој дакле сада лепе прилике да уверп православне Словене о својој васељености и трпљивости; да не тера својим искључивим Филетизмом и Српски народ у свом подручју у шизму" (као Бугаре 1872. г.) „У томе је смислу п духу нисао АвтоксФалнп Митрополит Српски Михаило Њ. С. Патрпјарху Антиму у 1896 год " „Очевидно, намера је његова племенита; задахнут духом Православља, духом догматичне заједнице и црквепога мпра. а прожет осећањима српскога родољублЈа, сматрао је за свету архп пастирску дужност да помогне матери Великој Цркви очувати лепу веру православну у Српском Народу, који је неиосредно у подручју Цариградске Патријаршије, и изложен не једној верској пропаганди и утецају злога духа садашњега материјалистичког времена који руши сваку релиђију и сваки идејал"! „Покрај тога Српски Јерарх није могао да не чује вапаје тога дела поштенога Народа Српскога, јер што њега боле, то и друге његове делове и чланове тишти". „Да се одржи у прадедовској православној цркви, која му је и очувала: веру, језик, име и обичаје у најтежим данима петовечнога робовања азискому освојачу; и да хвали и слави Бога у Светој Тројици, — ваља му нроповедати и поучавати га језиком који разуме". Да је Митрополита Михаила у питању Скопљанс.ког Митрополита' руководила мисао не само срнска него и велика мисао и нотреба св. Православља, нотврђују то иланови и агитација унијатске, односно римске пронаганде у Маћедонији и Старој Србији. Та пропаганда такођер чини своје, да се незадовоље оправдане жеље нравославних тамошњих Срба. Зашто? Зато, јер рачуна да пађе свој плен у незадоволењу тих жеља. Ето шта у ногледу том спомиње и г. Дучић. „Унијатски (бугарски) енископ у Кукушу једнако обећава Србима у Маћедонији и Старој Србији: народне епископе, словенску службу у цркви и народне школе само да нризнаду 1 Ј имскога Папу за главу своје цркве". „И да пије најносле пређашњи Васељенски Патријарх Антим УП. са својим Синодом, у којему је био и садашњи Патријарх Константин, (нремда носле дугога затезања и увијања) поставио у 1896 год. архијереја српеке народности I иа Рашко-Призренску Мнтроиолију, којијеостао ј под врховном патријаршком влашћу, јамачно би I унпјатска проиаганда истргла многе у тој епар' хији из недара Православне Цркве. Тим је суз-