Српски сион

С тр . 726.

„СРП СКИ

СИОН."

Б р . 43.

жртвовања 6а1ше1а Регћоуга у Кини, нити оних 8ге<Мауа, која се могу само рпзроДовШ закаМЈскјт т181Јопаг8<;уот, односно нрозелитизмом, на ни „8р1еокагз(;уа 1е 1оу1јепја Либа", а 1а оних: Пргомељских,Беденичких, Дитничких и Погановачких.нити насиља и иокора и нехришћанских средстава, каквима се унија Марчанска снровађала, и по другим странама, те гонила православне Србе и из своје отаџбине, — ако свега тога није требало у Америци међу грко-католичким Русинима, све то значи једно, а то је: да су ти Русини у поттгуној слободи своје воље и свога верског убеђења и чежње ирешли у Православље. То значи, да Иравославље само собом. светлошЛу своје истине и светлошЛу своје чистоте к себи нриводи и себи осваја. А то није и не сме бити хонетном Хришћанину никад, нити доказ, нити повод сумњи, у, можда, непожртвовање и самопрегор тако узорног Архипастира, као што је високопреосве штени старешина иравославне руске мисије у Америци — Пиколај. А језујитска дрскост Ка1 1л8*а као да не преза ни од тога инзулта. Да, јер не преза она ни од горег и гаднијег чега. Не преза она да омаловажити покуша и саму сврху мисијонара православних. Прелазу у Православље није сврха хришћанска, није можда ни морална; то је последњи смисао речи „Ка!;. 1л81;а". И сад смо на чисто с њим. То мирипш на ону папску: „Боље Ислам него Православље". То ли је, дакле мисија —римског папизма! Кад Србин мора да се превија под батинама и разним мукама; кад мора да крв лије и да гине; кад мора да жив умире зазидан у храму своме; кад мора да бега из отаџбине своје ради свога светога Православља — то је, зар, сврха хришћанске истине, правде, једнакости и љубави! Кад се „1оуе" душе православне по Поганцу, Пргомељу и Дишнику — на какав начин, казано вам је — то је зар сврха, с којом се не може сравнити сврха Православног мисијонарства! Да, то је онда, но ,,Ка1. 1лзШ", светли нример истинитогхришћанског мисијонарства, јер му је сврха — римски напизам, којем се у таљиге упрегла и унија! Из уније прећи натраг у прадедовску веру, то је, по „Ка1. 1л8<Д1" грех. Из Православља примамљивати варком, лажју, вином, обећањима и т. д. „81гота§пе" Србе у унију, то је „ро^уоуповј;", која се даје „рпвроДођШ 8а как>Кскш1 1Ш81јопаг8(;уот". Је ли тако Ка<;оИШ 1л81е?! То је „аностолат мира и хришћанског духа?" Је ли тако, ј

нека госнодо у Крижевцима и Загребу? Тој „роЗт^оУпобИ" аилаудира се и тамо и амо; и са званичних места у незваничном руву. Повратак извесних Дишничана у своју прадедовску веру, достојна је награда за то. „Кироуапје 1 зр1еЉаг8(;уо 1,е 1оу1јелје (1пза рго(;ш зе <1ићи паике ка(;оИске сгкуе 1 заујез(,ап ка1оНск1 8уесеп1к зе 1акоу1т роз1от пе ћау1 пШ зе зтуе ћауШ." Тако вели „Ка1;. КЈвћ", а историја друкче говори, дела противно доказују. ЈеремиБ. Осушене „сузе радоснице". После Пргомеља добише господа Крижевачка апетит и на Дишник. На „свој начин" уловише неколико православних српских душа саградише богомољу, поставише свештеника свога у Дишнику. Приредише славља и просуше „сузе радоснице". Радост би велија, по Крижевцу и по Загребу. А ко ће знати где се и ко се све није тој радости придружио и у њојзи „сузе радоснице" пролевао. Но као што је свако дело уније без благослова Божјег, јер против св. Православља удешено, судбина је унијатског радовања та, да увек закука: „Ала наше за мало бејаше". Тако ето са Пргомељем, тако и са Дишником. Тако исто, као и оно 1823. годнне са Ласовцем, Дишником и Пргомељем. Покојном унијатском владици Станићу сад је ваљда лакше, што ће историја крај његове бруке забележити и бруку владике Дрохобецког. Ево шта о њојзи пишу „Србобрану": „На 28. септембра, када се иосвећивала унијатска црква у Дишнику, наш свештеник Светозар Трубач одредио је нарочито литургију у нашој матери цркви. Дишничани, који се не поколебаше лудим обећањима, дођоше у лијепом броју у своју цркву, пскупише се око свога свештеника, па у часу када се тамо говорило, читало и махало, ми смо сви заједнички на кољенима, према обреду св. наше цркве, молили се Богу да штити и чува св. Православље и мило Срп- ^ ство наше. А кад се тијело исправило да саслуша ријечи свога свештеника, топле сузе лијевао је побожни народ, сјећајући се свега што су му пређи препатили за вјеру своју. Тада, истина не бјеше међу њима оних неколико поунијаћених Дишничана. Али 6. октобра, када црква наша у Дишнику слави своју храмовну славу, дођоше и они! Да вам је било видјети. Блиједа лица, мутних упалих очију, као да их савјест пзгриза, погледали су у свештеника и са неким трзањем тијела и