Српски сион

Вр. 50.

„(М1СКИ СИ011.-

\ Стр. 831

ства узајамном саизволом црквеие управе и народа исиослују; 6. чува црквену автоиомију ибрани ју нротив сваког иокупгаја, који би миру и светињи цркве загрозио. Крајњи додатак. §• П5. Званичан језик је у свима црквеним, школским и закладним нословима — уз одржање у крепости §. 9. зак. чл. 9. од 1868. — како изнутра тако и с пол^а романски језик. §. 176. Овај организациони штатут ступа у крепост одмах по обнародовању. Када овлагаћујемо Нагаег угарског министра богочасти и јавне наставе, да ову Нагау одлуку спроведе, нарочита Нам је воља, да се Нагае највигае надзорио нраво у пословима православне цркве у пуној мери очува, као и право опгатег законодавства у наставним пословима неповређено оцржи. У Шенбруну 28. маја 1869. Фрања Јосиф с. р. Барон Јосиф Етвеш с. р.

Проповед у недељу Самарјанке. Јеванђеље по .Товану гл. 4. ст. 5—43. (Текст Јеванђеља на српски.) Драгоцени сиомен доброте срца, човекољубља и мудрости Господа нашег Исуса Христа јесте данашњи разговор његов са женом Самарјанком на Јаковљевом студенцу! Заиста, кад носмотримо начин и пут, који је Спаситељ за живота свога употребљавао, само да што достојније, душевне и праве поштоваоце Бога васпита. Дивити се морамо оној божанственој нади његовој, која је још тада испуњавала душу Богочовека, као и средствима, којих је примена изазвала онакав преображај у свету. „Ко пије од воде, коју &у му ја даши, не Ие ожеднеши до века; него вода, шшо Ку му ја дати, биЛе у њему извор воде, која тече у живош вечни ." (Јов 4—14). Сваки увидети мора, да је Спаситељу, када

је горње речи рекао, лебдио пред очима цео човечански род са његовим највишим и најузвшпенијим душевпим потребама. Земаљском и божанственом материјом обрађени човек, овај двоструки створ, који има и две поетојбине, два царства, једно, које види и осећа, а друго, које само замишља, да,како, да као такав мора имати двојаких потреба. . . Нотребе једне за које се стара земља да човека задовољи. али и потребе, које, пошто су духовне природе, само се духовним путем и постићи могу. Све донде док човек себе иотребама тима не задовољи, сличан је жедноме, који у%оран тражи извор, који би га освежио. Али и ове душевне иотребе, оне нису, као што је познато, ни близу једнаке природе и величине и обима; има потреба, које рад подмирења дух црии са извора људскога знања и вештине и жеђ своју употребом свога знања, искуства и проналаска на основу свог образовања и мишлења задовољава. Али има још једна врста жеђи, која је узвишеније природе, има узвишених потреба духа човекова, које само из вишег и најчистијег извора, који је надземаљског порекла, црпети могу. Човек, тек што је прво доба узраста достигао, и дух природе његове у њему делати почео, упознаје своје више определење, уверава се, да се у њему два света, видљиви и невидљиви сударају. Па који је то извор, са кога сваки по својој потреби црпети може, да жеђ своју загаси? Који је то закон, по којем ми у разним фазама живота нашег себе и потомство 'евоје крешшо и снажимо? Хришћанство је то, Хрисгова спасоносна вера је извор тај, која је по тексту данашњег св. Јеванђеља, извор вечног живоша. Духовног човека највиша потреба и пожуда — игга је? С правом запитати можете ви, љубазна браћо. и тражити јасног и чистог обавештаја. — Истина је то — истина која дух човечји крепи и снажи, која вољу добру придобија, доноси му у подузећу и намерама сигурности и добру вољу, која ге лишава несносног сумњичења и протусловља, укроћује немир. Кад не би ово био смер, за што би онда Христос говорио: „Ја сам рођен и дои/ао да вам иокажем исшину " (Јов. 4—5). А ко би у безумљу своме хтео да запита: „шта је то истина? и томе доиста онда највиша душевна потреба човечја није јасна и