Српски сион

6тр. 882.

„СРПСКИ СИОН. ц

В Р . 50

/

осетна. Па ако је истина највећа нотреба, то је онда Хришова вера и његово . Јеванђеље онај благодетни сиасоносни извор, који душевне и телесне потребе човечје задовољава. — Која цруга вера на свету, која школа мудрада и филозофа кадра је подичити се тиме? Све оне истине, које нам се у св. Јеванђељу казују тако су јасне, да у њих ннко посумљати не може. Ћ Мм знамо, коме сс молимо и , можемо с Христом рећи, — ми знамо коме, шта и зашто верујемо! Јасна и неоспорна мора бити истина у коју сваки верује. — Као год што је лебац, који све храни, и вода, која сваког освежава, сваком телу потребна, тако се исто и душевна храна и душевно пиће, које ми са извора вере наше црпимо, мора са сваком уредбом слагати. А не иште се надуто знање; не тражи се мртво признање, не проста сиграчка, не ваздушан појам у плиткој памети људској, који му је неко време угодан, те га у слатким земаљским сновима љуљушка, те заборавља онај други свет, а навикава га да му молитва као празне речи прелећу иреко усана. Није то сврха вере наше. Већ она хоће, да од нас створи разумне, достојне и праве поштоваоце Вога. Чујте, браћо, како данашње св. Јеванђеље учи: „Жде време, и веЛ је насшало, кад ~Ке се ирави богомољци клањати оцу духом и исшином, јер ошац %о~Ке такових богомољаца " (Јов. 4— 23). — Јест. вера нас васпитава за разумна створења; жива вера наша чини нас људима; вера хоће од нас да створи достојне поштоваоце Бога, који му се моле духом и истином. Зато је Христос по данашњем тексту рекао: „сваки ко тцје од воде, коју Лу му ја дати, не ~&е ожеднети до века " (Јов. 4—14). С тога нас на другом месту позива речима: „ Ко је овде жедан. тај нека иристуии мени и нека пије; а ко у мене верује, од шога &е иошоци вере живе теЛи" (Мар. 5 — 10). — А и ја вам велим, да вам вера само угушује зле ножуде и мисли у вама, те исповедити морате, да се ни на коју страну обраћати не можете, до на извор вечног живота. Нигде на другом месту, у другом чему, нема спасења, само у нашој вери, па ма и сами анђели проповедали друго јеванђеље од нашег. Да се ове наше тврдње — праве и сопствене речи Христа Спаситеља нашег — осни-

ва .Ју на извесноЈ иретноставци, ко од вас сме и може посумњати 1 Ако су речи ап. Павла (Кор. 2—14.): „ Телесан човек не разуме шшо је од духа бож.јег, јер му се чини лудосш и не може да разуме, јер треба духовно да се разгледа и , ако су ове речи основане, то да како да телесан човек учење и науку вере своје не може да појми и цени. То онда по себи излази отуд: а.) да се људи духовно образовати морају, да могу упознати нраву веру. „Прави духовни поштоваоци су они, који се моле духох и истином. „ Вог је Дух!" Хоћете лп, браћо, да му се молите, то молитве ваше морају бити њега достојне, треба да му се молите — духом и истином. А колико њих имаде, који Бога само устима и спољним неким знацима славе и велича.ју? Зар их мало данас има, који су се одали телесним еластима и уживањима само, па презревши веру своју, уједно изгубили уверење о њеној спасоносној моћи, те су из привидне вере у безверје прешли. Зар се из примера данашњег доба не уверавамо, да слабо и болесно човештво, које телу више места даје, него души, те веру своју преобрће, напушта и омаловажава? То су они, за које апостол Павле вели: „ Да, им је Еог света овог ослеиио разуме неверника, да им не засвешли видело Јеванђеља славе Христове, коџ је обличје Бога" (II. Кор. 4—4). Као год што се сваки човек духовно све више уздизати мора, тако се исто захтева: б.) да се и сама вера све више и више освећује, да се она свето схваћа, ако је Хришћанин рад, да све своје потребе задовол^и. Јер у одећи и судовима лежу њене истине; у таквим судовима пружио је божанствени Учптељ своје небесно пиће сувременицима својима; одевени одећом благодати носили су и распростирали апостоли његови његово благо шпром целога света, од апостола примише руконоложени свештеници, служитељи и војници Христови науку и распростирали је даље; из уста њихових примаше људство поуке у вери и закону. Многи су чврсти и стални остали у својој вери, али је многи данас и говором и понашањем доказао, да није прави Хришћанин. Јер човек, који више на иусте речи и празним осећајима верује, него духу своме; човек, који се робски свом болесном телу и уму нодаје, такав, да како, да није прави поштовалац Бо-