Српски сион

Бр. 51.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 851.

заклаше их свештеници и очистише крвљу њиховом олтар на очишчење свему Израиљу, јер цар заповеди, да се за сав народ Израиљев принесе жртва паљеница и жртва за грех." (ст. 22.— 24.) Још „посла Језекија к свему Израиљу и Јуди, и написа књиге синовима Јевремовијем и Манасијиним, да дођу у дом Господу Богу Израиљеву." И скупи се у Јерусалим мноштво народа, да празнују празник преСних хлебова другога месеца, и би сабор веома велик. По том заклаше пасху четрнаестог дана другога месеца; и свештеници и Левити постидевши се освешташе се, и унесоше жртве иаљенице у дом Господњи. И услиша Госиод Језекију, и сачува народ" (30., ст 1., 13., 15. н 20.) А све ово не би бити могло, да је Госиод у истини мрзио на саме празнике и светковине, и да је желео, да се обуставе жртвоприношења. Но речи 1;е се можда: јесте, такоје било и бити морало у старом завету, јер се синови Израиљеви само светковањем празника и принашањем жртава од греха очистити могли; али тако није било и бити није смело у новом завету, када је — по речима Христовим требало служити Богу и молити се духом и истином" (Јов, 4„ 24..); с тога у цркви Христовој није бити смело, па доиста није ни бпло празника, као што сведочи св. апостол Павле, који вели: „А сад познавши Бога, и још познати бивши од Бога, како се враћате опет на слабе и рђаве стихије, којима опет изнова хоћете да служите? Гледате на дане, и месеце, и времеиа и године" (Гал. 4., 9.—10.) Но ово место св. писма не доказује, да у Христовој цркви није смело бити иразника, па да доиста није ни било. Овим се речима апостоловим оиомињу Хришћани, да не чине ово двоје: 1.) Да не служе лажним боговима. Да је доиста тако, сведочи тај исти апостол, у истој посланици својој, па чак и у истој глави, а у стиху осмом где се вели: „Али тада не знајући Бога служисте онима, који но себи нису богови", који дакле беху лажни богови. По себи је јасно и разумљиво; да је апостол Хришћанима, који л познавши Бога и још познати бивши од Бога", морао забрањивати и одвраћати их, да се не „враћају на слабе и рђаве стихије" и да „изнова служе онима, који г.о себи нису богови."

2.) Да не држе јудејских празника Да је доиста, тако сведочи и опет тај исти апостол, али у другој једној иосланици својој, где каже: „Давас, дакле, нико не осуђује за јело или за пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе; које је све било сен од онога, што шћаше да дође, и тијело је Христово" (Колош. 1., 16.—17.) Чији се „празници, младине и суботе" овде подразумевају — није нужно доказивати. А да Хришћани нису смели држати јудејске празнике то је по себи јасно и разумљиво. А да забрана држати јудејеке празнике не садржи у себи уједно забране, да се хришћански празници одржати и светковати могу и морају — то је јасно и разумљиво. Да је пак у цркви Христовој, већ одма у почетку живота њена, доиста било празника — доказује и сведочи „празник тројична-дне", који није био јудејски, а незнабожачки празник ни бити могао није; према томе је „тројичан дан" био и бити могао и морао сам хришћански празник, празник цркве Христове, и баш ради тога нразника хитао је св. апостол Павле у Јерусалим. После свега реченога сљеди јасно и непобитно: да је одмахупрвим временима пркве Христове било празника, да су те празнике држали и светковали апостоли Христови и први Хришћани; и на нослетку, да смо — по примеру апостола и првих Хришћана — и ми дужии те празнике поштовати и светковати.

Петар Петровић бивши парох Ново Свето-Ивански. (Њему на славу и част, нама на дику и поуку.) (Свршетак.) Као свештеник и служитељ Божјег олтара беше ноп-Петар тачан и савестан. Причаху ми старији људи, да је сваког свеца, празника, па и недеље служио св. литурђију. Скоро никад, но свакако врло ретко, и то из врло важног узрока, одслужио би и одржао у те дане „часове", што је — на жалост — код доста свештеника даиашњих, — скоро рећи, — обично и правилно. Да ли је и свако^невна служења држао_, — не знам; но ако и није, није му замерити, јер док не имађаше свога сопственога дома, етан му је обично, од цркве подобро удаљен био, а ни властита му кућа близу цркве не беше. Осим тога, бар кад је у Н. Св. Иван догнао, беше већ постарији,