Српски сион

С тр . 852.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 51.

преко 40 година, а иначе беше пун, и — што во се каже—„тежакчовек". А шта вигпе, малена срп прав. општина Нов. Св. Иванска није могла гш онда, баш као ни у кашња времена држати редовна, одрасна и добро паплаћена црквењака, који би му при свакодневним служењима помагати могао. Но какав тек беше пок. пон-Иетар као званичник, као водилац парох. звања. Да дознаш, какав је неки званичвик у отнрављању свога звања и вршењу својих дужности : тачан и савестан, ил' нехатан и небрезкл.ив загледај му само у књиге, које води, и оне ће ти бити најчистије огледало, најјаснија слика његове тачности и еавес.ности. Па загледаш ли, драги читаоче, у званичне књиге у матице. које .је пок. Петар Петровић водио, ти ћеш се морати чудити и дивити оној тачности, онаковој савесности У његовим матицама је све тако марљиво тачно, јасно, чисто, читко и лепо вођено и бележепо, да ти је мнлина и уживање гледати у те матрикуле. Сваки поједини случај — крштерва, венчања и смрти уведеп је сав, у целини; све су рубрике тачно и правилно испуњене ; нема ту ни једнога „сШо", или другог каквог знака, којим се опетовање горњега означује; нема ту скраћених речи; не можеш наћи, — а бар једног случаја — на коме би ма и најмањи и најслабији траг журбе и нехата уочити и опазити могао. Акакоје — што но се каже — „лепу руку" имао, како му је облик слова и писмена диван и иравилан био; па како је опет при убележавању и увађању појединих случајева марљив н пажљив био: то му у протоколима влада такаједнообразпост, да би човек помиелио, е поједини случајеви нису у књиге убележавани ед времена на време, него да су сви случајеви једнога те истога дана у матице уведени. Не треба ни да намомињем, да му је при крају живота рука пређашњу верну службу у неколико одрекла; старост му је и у матицама трага оставила: рука му не беше тако чврста и поуздана, као пре. Још једно, спомена вредно. Од 27. октобра 1850, кад је у Нов. Св. Иван дошао, па све до дана смрти му, !4. Фебр. 1872, дакле за цело време од нреко 20 година, само је једно крштење и једно венчање у његовој парохији други свештеник обавио, па и то му — колико се закључити може — беху гости, те их је за извршење тих дужности умолио, или му се опи сами за замену понудише.

А то је врло лепа еведоџба; то је знак, да је он своју — и ако малену — парохи.ју врло ретко и на кратко време остављао, и то без сумње из само веома важних узрока, и кад је то прека потреба била; а на дуже времена није ју остављао — никад п никако! На жалост, данас није редак случај, да свенггеник и већу парохију, бројније стадо оставља на дуже времена, а из не баш врло важних узрока и неопходних иотреба. Као што је матрикуле, тако је и остале књиге: „Описаније народно". „записник окружних наред.чба", па и „заиисник трикратног оглашења" са највећом тачношћу и марљпвошћу водио; што — на жалост — пи иређе не беше, а ни данас свуда случај није, нарочито, што с-с тиче „записника трикратног оглашења", којега у млогим општипама и парохијама и нема, а ако га и има, а он је јасна и гласна сведоџба крајњег нехата и немара. Такав ето беше покојник у вођењу својих званичних књига. Ваистину, да је тако сваки свештеник своје званичне књиге водио: тада, ни највећа злоба и пакост не би могла увађање грађанских матрикула прсдлагати и неоиходну иотребу истих правдати и бранити на основу том, што је —■ тобоже — неки евештеник у матрикуле — сланииу завијао!? Тврдо уверен, да тога било није, уверен сам, да у том погледу свуда није, као што треба да је.

Не знам, кад и које године, но се врло добро сећам, да је еада блаженоупокојени патриЈарх Герман приликом једног богословског испита неког свештеника из Срема хвалио, и истога нама богословима за углед представљао и износио. А за што? За то, што је исти свештеник имао и држао једну књигу, у коју је бележио, шта је који од његових парохијана овда-онда учинио добра или зла, тако, да му је иста књига давала и пружала верну и јасну слику моралног живота сваког његовог парохијанпна. Ако је тај и такав свештеник за похвалу : онда је и наш иокојник хвале вредан, јер је и он то и томе слично чинио. Такових бележака његових наћи се може доста у „Сппсанију народном"; а ко зна, да ли он није и посебну књижицу на ту цељ имао? У осталом свака његова књига иуна је занимљивих и корисних записа и бележака. Но има још нешто, због чега је покојник осо-