Српски сион

Број 1.

„СРПСКИ СИОН."

за дркву, којој ће бити на челу. Христос, Син Божји, коме је дана свака власг на небу и на земљи, нека излије на нашег сабрата богате дарове Св. Духа, који од Оца исходи (Јов. XV. 26.) и нека га учини способнин за благословено вршење одређене му апостолске дужности. „Благодат Господа нашег Исуса Христа да буде свима вама. Амин. „Дано у Бону 9. новембра 1897. г. од еиископа, који су суделовали на конференцији: Герард Гул, архиепискон Утрехтски. Херцог, епископ Христокатол. цркве у Швајцарској. Н. В. Г. Сиит, епископ Девентерски. Теодор Вебер, епископ католичке цркве Старокатолика у Немачкој. Ова иосланица говори сама засебе, и са своје стране можемо само оназити, да она саборним енископским авторитетом коначно утврђује тако велике нравославне истине, да Св. Дух исходи од Оца и да се епискоиско посвећење може обавитн само свештенодјеством трп епископа. Овде, дакле, имамо ново и при том високо-авторитетно сведочанство, како марљиво старокатоличка црква у лицу свога епископата тежи, да се коначно учврсти у истинама васељенске цркве, каква је она била до разделења хришћанског света. А новопосвећеном епископу можемо само желити, да се покаже достојним свога високог позива и да с усрђем врши службу оној ствари, која може бити узрок врло значајним догађајима — таковим догађајима, о којима можда и не сањаху мудраци . . . Само посвећење о. Еозловског у сан епископски обављено је 9. (21.) новембра од швајцарског епиекопа Херцога, уз асистенцију архиенископа Гула и епискоиа Вебера. Грамату о избору ("УУаШигкипДе) нрочитао је Др. Вајбел из Луцерна. После вечерњег богослужења енископ Вебер је у красном говору насликао значајну задаћу епискоиа Козловског у Амернци и^изразио наду, да ће њихов рад, као авангарде Старокатолицизма, на том широком пољу рада, бити од успеха. У вече се одржао заједнички скун, на ком беху сва четир епископа, те је пало вшие срдачннх говора. Старокатолички богословн непрестано расирављају иитање о сједињењу с нравославном источном црквом, не само у ученим расправама, него и у ионуларним иредавањима. Таково је

преда.вање недавно држао иред великим скупом у Диселдорфу познати учени старокатолички свештеник Гец, писац неколико ваљаних расправа о старој цркви и специјално о Еирилу и Методију, Одавно је живео у Гусији и то у Еијеву, као мајцн градова руских, литерарно је изучио руски језик и уопће се ирилично упознао с учењем и обредима православне цркве, да би с авторитетом и нознавањем сгвари расправљао питање о сједињењу цркава. У своме предавању, правећи паралелу- међу Православљем и римским католицизмом и исиоредивши њихово вероучење и обреде са Старокатолицизмом, пречасни о. Гец долази до закључка, да ако међу старокатолицизмом и римским католлцизмом нема и иеможе бити ничега заједничког, то с Православљем Старокатолици имају много заједничког и у догматици и у црквеној управи. Стога је сједињење међу њима иотпуно могуће. То сједињење, по мшпљењу нредавача, пмало би особити значај за Старокатолике: „Еад ми, вели, ступимо у црквени савез с православном црквом, наша ће католичност бити потврђена од стране источне, најстарије католичке цркве. То ће нас учврстити у нашем трудном положају према Гиму. Васпоставити католицизам у његовом чистом виду — то је наша задаћа, као и задаћа православних. Виша тачка и последица наших тежњи био би опћи сабор, који би показао обе цркве у њиховом јединству, са каковим би оне заједнички могле енергично ступити у борбу против Гима. Ми смо постигли то, што ннје ностлгао Лав ХШ, и то нас може само учврстити у борби за Старокатолицизам против романизма". Скуп је одушевљено ноздравио предавача и топло му благодарио за то веома интересантно предавање. („Церков Вћст.") М. В. Ј.

Одговор на питања из паетиреке пракее. РеФврат јереја Светозара Грубача. IV. ,, Је ли у иравославној црквено богословској књижевности шзнат какав чин као церемопија код здравице за,^г^^^п^ И данас, као и у давно^отменим круговима код