Српски сион

Г-1 !■. 42

„СРИСКИ СИОН и .

Б р. 3.

Колико је дуг сваки „дан" од оних „1260 дана," т. ј. колико се времена има рачунати у један „дан" — тога не знамо, јер нам назарени тога не рекоше. Кад је тако, ми ћемо чинити разне пробе, дајући разну дужину „данима" тима, и видићемо, да никад и ни у ком случају не испада рачун онако, како би то назарени хтели и желили. Тих „1260 дана" као обичне дане узети не можемо већ и за то, што тих „1260 дана" чине 3 1; 2 године, те би права вера престала још — за живота Христова! Будемо ли под тим „давима" подразумевали месеце, онда би тих „1260 дана" било управо 1260 месеци равно 105 година, те би права вера престала на почетку другог века, одмах иза апостола. Баш кад би то хтели и веровати, опет рачун добро не испада, јер 105 —(— 1225 година, чини свега: 1330 година, те би према томе права вера поново започети, односно назаренство се имало појавити пре неких 567 година; међу тим назаренство се појавило нре 60 и неколико година! Узмемо лл „дан" у годину, добијемо још грђи рачун; јер 1260 година више 1225 год. чини свега: 2485 година, те би по томе почетак праве, вере и односно: иојава назаренства падала у далеку — будућност; међу тим је појава назаренства прплично давна — прошлост! Но узмемо ли код „1260 дана" један „даи" у годину; а кад она „три дана и но" један „дан" у 100 година, и опет рачун не испада добро, јер 1260 година више 350 година, јесте свега: 1610 година, те би но томе права вера поново започети односно назаренство се појавити имало пре неких 287 година, а овамо се појавило више од 200 година касније! (Наставиће се.) Светоеавека пеема.*) Данас нема ваљада ни једиог српског места, где се у разним варајинтама не иева *) Преносимо овај споменак из „Бранкова Кола" ради његове важности и занимивости, а и ради тога: не би јш , можда, који од наших иоштованих претплатника, или читалада иначе, знао о милој нам свет.тавској песми још коју рећи, а празнину овде саопштене песме (заборављене но г. Ђорђевићу стихове) нонунити. Ако ко зна те стихове молимо га, да нам их ношље, нама или „Бранкову Колу". Ур.

омиљена светосавска песма. А ипак било је време, кад је празник Светога Саве про слављен био без ове лепе песме, коју данас са усхићењем пева у нас и велико и мало. Ова је песма певана први пут на Св. Саву у Сегедину године 1839., дакле пре тдесет и осам година. Певали су је на хору Сегединске цркве слушаоци филозоФије о причасном, а после отпеване песме ишла је литија из цркве у српску школу певајући исту песму и на улици до школе и у школи самој и у новратку из школе у цркву. Ја сам онда био ђак у другом разреду Сегедииске гимназије. Мелодију сам одмах у цркви запамтио, а дуго сам памтио и сриски текст исте песме, која је онда певана у шест строФа, а сад се нева у црквено-словенском тексту и у разним српским варијантама у четири строФе. Главна заслуга око ове у живот повраћене светосавске прославе припада ондашњем Сегединском пароху, а мом незаборављеном катихети Павлу СшамашовиЛу, великом патријоти и пријатељу српске омладине, коју је он волео и неговао и која је од њега учила „род свој љубиши". Онда се држало да је и текст и мелодија од Стаматовића и веровало се тим већма, што се знало, да је Стаматовић изврстан певач, који се и с песништвом бавио. Ко би и ово умео боље расветлити, учинио би роду глас. Бојим се, да је онај првобитни Стаматовићев текст већ заборављен, јер откуд који учитељ и овде и код вас, сваки ти то прекраја по својој ћуди онај лепи српски текст, а ми старији све га више и више заборављамо, а штета би било, да се сасвим изгуби. ТТТ ат се ко још опомене! До века жалим, што ту песму нисам преписао док сам је још памтио; ко зна, хоће л' се случајно наћи когод, да је се сети? Уздао сам се, да ћу је наћи у песмарици моје покојне сестре, као што сам нашао у њој пре неколико година текст песме, певане 1848. у Пешти о посмртној слави Симе Милутиновића; иа сам се нреварио у својо.ј нади. Али тако је то, кад човек пропусти прилику, кад је што требало забележити. Тако сам пропустио и 1849. од покојног Бранка измамити његову нај-