Српски сион

Бр. 5

„СРПСКИ

СИОН."

Стр. 73

није; св. предања. или се држати треба, или не треба. Ако је св. нредање и важно и нужно за што га се онда протестанти не држе?! А ако св. предање није нп важно, а још мање нужно — за игго се онда протестанти на њега позивају? ! Можда ће се хтети рећи, да се протестанти не себе, иећ нас ради на св. предање позивају. Они су о истинитости и ваљаности свога учења уверени, те им се на св. предање ни позивати не треба; али да би и нас о истом уверили, они се цозивају на св. иредање као на таково, које ми уважавамо и коме вере поклањамо. Па нека би било и тако; но ево ти сад нове протестантске самовоље. Они бирају и узимају из св. предања оно, што њима годи, што њихову учењу у прилог иде, те нам веле: то је добро, то је истинито, то верујте; а за оно, што њима не годи, што се са њиховим учењем коси, веле: то је рђаво, то је лаж, то не верујте, то одбаците. Е па није ли то самовоља, кад протестанти — тако рећи — у нашој кући газдују, кад они нашим изворима нама веру одређују?! Ову протестантску самовољу јасно доказује и сведочи то, што нашавши у спиеу овог или оног св. оца црквеног спомен само о тајни крштења и причешћа, они нам — и не питајући, је ли та-ј отац црквени хтео, па и морао све тајне навести и побројати — громко довикују: его видите, да нема седам, него само Јфе тајне црквене. А кад им ми расклонимо спис другог ког св. оца црквеног, у коме се наводи — осим крштења и причешћа друга која тајна: или им кажемо, да ако један св. отац не наводи и не набраја свих седам тајана., али их наводе сви, или млоги оци црквени, наводећи један ову, други ону тајну —• е ту су онда протестанти и слепи и глуви. У томе, што се у св. писму изрично не вели, да тајана новозаветних има седам, траже протестанти ирава, да тврде, да и нема седам тајана; но с друге стране то, што се у св. писму изрично не наводи, да тајана новозаветних има само две, ни најмање не смета нротестантима, да -не само мисле, него и одлучно тврде, да су .збиља само две тајне. Но ако се у св. писму не наводи број тајана, али се у св. нисму налази један траг свију тајана, говори

се о свих седам новозаветних тајана, а то онда не само може, него и мора бити меродавно и за одређивање самога броја тајана. У осталом И саме речи апостолове : „тако да нас држе људи, као слуге Христове и приставе тајна Божјих" говоре више зато, да је тајана новозаветних седам, или бар више од две, него да су само две тајне. У обичном животу кад се уиотреби множина, онда се ту подразумева више од два предмета, ствари и др; хоће ли пак да се напомене, да нема више него само два предмета или ствари, тада се број „два" изриком наводи или се и једна н друга сгвар поименце спомене. А како је у обичном животу, тако ће бити и у св. писму; и ту нод изразом „тајна Божјих" можемо, па и морамо разумети вИше од две тајне. Истина, је ова у толико јаснија, у колико та,ј исти апосгол. који вели и тврди, да су ученици „елуге Христове и пристави та,јна Божјих", у другој једној посланици својој и брак броји у тајне, јер вели, да је брак „тајна велика" (Ефес. 5. 32.) а брак би онда — поред крштења и причешћа — био треба тајна. А да 1 би ово још јаче утврђено било, трећа рећи и навести, да и протестанти посланицу св. апостола Павла ка Ефесцима сматрају — каноничном, дакле у стварима вере потпуно поузданом. Св. писмо јасно нам каже, да „тајна Божјех" има више, бар више од две тајне, јер смо у самом св. писму нашли изрично наведену трећу тајну — брак, Колико је управо „тајна Божјих", то нам је на основу видљивих трагова и јасног спомена самог св. писма, тачно одредило и утврдило — св. предање. А кад иротестанти — одричући важност св. иредању — могу њиме поткрепљивати и доказивати своју криву науку; за што да онда ми не би М01ЛИ св. предањем утврђивати истинитост своје вере, ми, који св. предање сматрамо извором, и то важним извором у стварима вере? — (Наставиће се). РдЗНОЧТЈШЈ кж ек/М|Јеннк1\х церкокно с/1ок'кнскнхх книгах'А. На прошли бадњи дан, кх ндесче(т ро» ждества ХрЈстокд слушао сам у саборној цркви јеванђелије од Луке гл. 2., из којега су ме обрадовали стих 12. и стих 16. То јеванђелије у саборној цркви мора бити да је штам-