Српски сион

Ор 92.

Б р. 6.

овај предлог и ставио у дужност главном одбода се о извршењу његову стара. После овога изнет је опет један врло важан предлог од стране гл. одбора и то о подизању штампџрије за штамиање цркв. богослужбених књига. Главни одбор иредлаже: „1. Да се одреди једна комисија, која би до идуће монашке скупштине имала израдити правила за уређење једне штампарије у ком манастиру, искључиво за штампање црквено богослужбених књига, на акције свију манастира, не само у Краљевини Србији него у целом Српству. Да у ту комисију уђу не само спремни калуђери, мирски свештеници и који од учених људи из краљ. Србије, већ да се позову цркве: црногорска, карловачка, и митрополити из Босне, Херцеговине, Старе Србије и МакедониЈе, као и енископи из Далмације да у ту комисију ношаљу по једнога изасланика. 3. Да се још у овој години расиише конкурс и иошаљу у Русију о трошку монашког удружења по могућству више лица, која би у Кијево-ГГечерској лаври, или Московско-Сиподалној књигоиечатњи, изучавала штампарски занат као монаси, како би доцније могли руковати овом нашом штампаријом и 4. Да се стави управи монашког удружења у дужност, да добави из Русије све нужне податке о сређењу тамошњих црквено-богослужбених штампара, како би комисија могла имати нужна дата за састав правила за уређење једне такве штамнарије код нас." ГГредлагач Архим. Иларијон С. Весић. И овај лепи предлог је скуишиина једногласно усвојила и ставила у дужност гл. одбору да се он у место сваке комисије иобрине о извршењу његову. Најноеле је архим. г. ТеоФило прочитао свој предлог да сс напаше „Историја српских манастира." Скупштина усваја и овај нредлог с долуном да етарешине манастира у колико могу прикуиљају нодатке за историју и ставља у дужност предлагачу да се брине о извршењу тога иредлога. Са овим се завршила прва седница, која је ио реду најзпачајнија. У другој и трећој седници расправљало се такође о неким корисним нредметима али мање важним од ових, које смо

овде укратко навели. Из свега овога види се дакле озбиљан иокрет калуђера у краљевини Србији; ако у овим пословима и истрају нема сумње да ће тај њихов рад уродити добрим и корисним плодом за цркву, народ па и за њих саме. Таким радом они ће нослужити као добар иример и другима. Но колико је ово за свакога од нас нријатна и радосна појава толико је одвратна, нехришћанска и за осуду нојава, која је наружила ову иначе илемениту скупштину. Поводом предлога о подизању манастирске штампарије за штампање богослужбених књига секретар скупштине Никола Марковић устаје и говори заносно о нечем што нема стварне везе са предлогом, па између осталога избацио је и ове мало крупне речи: „На крају иошто не мислим више узимати реч, дозволите ми да вам се захвалим на примању предлога, јер друкчије не могу ни да замислим ; да вам се захвалим на скромном вашем животу, на очинском старању и љубави према свом народу, што на жалост код нагиих „смирених отаца" иреко Саве и Дунава ни једнога нема, јер тамо влада раскош, немар, обсст и издајство свог рођеног народа за одлучно мађарско протежирање." Не знам да ли је ватрени говорник имао још коју ногрдиу реч да је добаци тако јавно својој браћи у Христу? Да је овако што рекао какав световњак на и у приватном друштву био би за осуду, али кад овако шта говори један свештеник, један слуга Христове цркве и то говори јавно у скунштини свештеника-монаха, онда је ово доиста жалосна нојава. Па још жалосније је да се не нађе ни једаи од толиких старијих или млађих присутних свештеника монашкога реда, да је стишао говорника, да га је иоиравио и на дужност ономенуо — кад тако већ није учинила цела скушнтина. Да су н истините речи, које је изрекао јавно свештеник у свеш.-монашком удружењу није било место, неби био начин, неби било хришћански ни онда их тако лако избацити. Ко ће се сећати аностолских речи: „Д()8гх др8га тагцјтк! носите, м так^и исполнит« злконх Христока" или ко ће се сећати апостолских речи: ,,ид'кже ко закистн и ркенУе, т$ нестроеше и ксдка зиа ксцјк", ко ће се сећати апостолских речи: ,,слоко каше да КК1 =