Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 8.

мирније прочитатн, објективније тумачити. а и разложност њихова вољније признати. Тим више, јер су — судећи по њихову ћутању и држаљу — и наши главнији опозицијони листови увидили трагичну и фаталну збшву како самог догађаја, тако и свега што му је претходило и што га је иомогло изазвати. Није нам намера ни данас, да окривљујемо и судимо, него, да укажемо на једно зло, велико зло наше, и упозоримо на оно, чему нас учи. I. Догађај у Плашком није поникао преконоћи. Радило се на њему дуго и много, а са две главне струје. С једне стране без нарочите намере изазвати тај и томе сличне догађаје; а с друге стране баш сатомнамером. Спремала га је српска, аизвела хрватска опозиција Српској опозицији није требао Сјеничак и Плашки у оном облику и у оно доба, кад се и како се појавио. Такав Сјеничак и такав Плашки требао је неком другом и рад других циљева, него што је требала нашој опозицији раздраженост народа приликом избора иосланика на народно-црквени сабор. Српској опозицији је требало да онемогући свога епископа у автономној нам борби. Хрватској је требало много више, осим осталог и то: да онемогући српског православног егшскопа Горњо-Карловачког у борби политичкој, верској и националној. Зато је она и пошла много даље и прихватила дражење нашег народа онде, где је наша опозиција престала, Ми не ћемо да истражујемо колико је хрватска опозиција и како све радила, да дође до сво.јих циљева. Не ћемо ни да јој меримо кривицу за ирошле догађаје. Бог јој судио! Али са пуно уверења тврдимо ово: српска је опозиција разорила цветну ливаду срнског правоелавног пијетета према Архипастиру у тамошњем делу нашега народа, и његове народне вере и уздања у Архипастиреву љубав и оданост и нрема самом Српству и Правовослављу. А хрватска опозиција је по тој побуцаној ливади, и дивљо.ј .још ораници, бацала семе своје, својих смерова и рачуна. Како је и чиме је иак све наша опозиција свој разоравајући посао вршила — и то је много; грозно је, страшно је. Доста је било. и оно писање тадашњег „Србобрана" и „Врача Погађача" са његовим бесрамним и

малицпјозним илустрацијоним карикатурама. Што не могоше ти листови, чинили су лично и усмено,живом речи, разни партајски агенти, кортеши и агитатори. „Србобран" и „Врач Погађач" растуривани су масом у тамошњи народ наш. Ко их не умеде читати, гледао је раздражљиве илустрације. Онима, који не умедоше ни читати, ни илустрације схватити, читали су им и тумачили агитатори, уз своје најбезобзирније коментаре. „КагосЊе Коуше" Загребачке после догађаја у Плашком назедоше, као узрок томе догађају, и „агитације Срба радикала". „Браников" Загребачки дописник пребацио им је то, и захтевао, да тај лист, као званични орган, „не баца у свет оваке неистине, и да пре довршене истраге никога не сумњичи." Након довршене истраге подиже државно одветништво у Огулину оптужбу, и — ни мање ни више — рече у оптужници и ово: * „Да је у онћинп плашчанској дошло до немира наперенпх особнто н против црквеном достојанственнку, пресвј. госп. епископу Мпхаил/ Грујпћу, крпво је хушкање радикалннх српских листова, а нарочито „Србобрана", који у Загребу излази. Познато је, да се тај лист свом жестином обара на реченог дрквеног српског достојанственика, па у извесно време не би скоро броја, у ком није епископ Мкхаило нападнут. Како је сведоцнма установљено, и у опћинп плашчавској се тај лнст доста држи, а оспм тога затекли су ти сведоцн, како се неукому и неписменому сељачком свету пз тога листа јавно чпта. Кад се тако из политичко партајичних мотива ради у опћини плашчанској, је ли чудо, да се је скроз неоправдано дигао део парохијана плашчанских, те своје незадовољство на сурови начпн пзразио оному мужу, који није дао никада повода, да се народу замјери; је ли чудо, да је најпростија и најсуровија светина, коју нпје тешко у зло упутити, збацила са себе оно почитање п штовање, које је дужна својој црквеној глави!" После ове оптужнице, било је мучно правдати се. „Браник" је ћутао. „Србобран" је саопштио тај навод оптужнице, додав сасвоје стране само ово: „Ми ћемо о овој ствари још говорити" (1 бр. о. г.). Досад проговорио није. Ћутала је и „Застава". Једном речи, наши опозицијони листови нису баш ничим реагирали против тако јасног и гласног, скоро оптужбеног, навода оптужнице Огулинске. Пре оптужнице бацали су са себе одго-