Српски сион

Б р. 8.

„СРПСКИ сион

Стр. 121

је и стекао одре|ено значење у грчким типицима јерусалимског огранка, и служебним књигама тога порекла. Двократно водоосвећење забележено је у савосшјанавском 7 уставу ХШ. века и сиподалном бр. 456. тога времена. Овде, осим навечерја, свршује се обред водоосвећења на сам дан празника после јутрења на извору (а не у притвору) по обреду навечерја. По иовратку пак у. цркву бивало је целивање крста и за тим шкропљење светом водом кућевних здања и монашкпх ћелпја. У. славенскпм уставима јерусалимске редакције говори се о двократном али и о једнократном водоосвећењу, п што ваља нарочито упамтити — први случај 1 -адкад има месго одмах за наводом Никона Черногорца , одакле потиче јавна несагласност, зависна од сборно-еклектичког карактера, којим се одликује славенска редакција јерусалимскога устава. Заједно са типицима то је правило распрострањено и по другим службеним књигама, н. пр. ио минејима и требнрцима. 8 Максим Грк писао је особито писмо у заштиту тзга обичаја, иа и о томе како ваља свршавати водоосвећење на изворима и каки му је смисао. 9 Јавила се потреба е је чак Арсеније Суханов поднео питаље натријарху, и то је питање коначно решено. 10 Сабор Московски 1667. г. понавља исто решење са осудом Никона, који је забранио био двократно водоосвећење". 11 Пресуда гласила је овако: „ затвест и клешву, коју је несмотрено ставио Пикон, бивши матријарх, о чину освеЛења воде на св. Богојављење, да се осве~&ује једаниуш (само на навечерје) разрешавамо и разрушавамо -и у ничем не примамо. Налажемо иак и благословљавамо чиниши ио древноме обичају свете источне цркве и ио иредању свеших и богоносних отаг^а, на навечерје освеЛаваши воду у црк7 После јутрења на Богојављење читамо: тоо Егремд тгју Еерич атоХујУ 1у§ебор,е^оо, жа1 егасрероцеуоо то -сЕ|ј,10у ^оХоу . . . е^ерхфеЗ-а тоЗ уаоо у.са буерхор-еЗ-а еу ттј ррбаа'. тоо ббатоЈ фаХХоутеЈ тб тротахргач. фШУТ) . . . У.а1 е"/.теЛеТта1 ■ђ хата зс;7/С 7."/.ол'јг)"!а . . . балер лрое^ралтаи у.а: р,ета то раут1аб-еТуа1 паута5 ех тоо а-рааЗ-^т05 ббат05, фаХ?.о(Ј1,еу тб атиЛотиаоч у.ас тб иоутаииу ха1 блоатрефо^тес; еЕаерхор.еб-а IV тм уаго.. . у.а.1 &апсс^бЈЈ.еЗ-а тбу атаорбу. СавостБаноБеша уставг л. 69 об.; У Огс1о Фмоееа показује се устав тај као опште примљен: Ч'.чочта! у/^.аа^хо: тсбу ср&шу у.а: Аср еалера$ у.а1 лрга!. воаг: Еусћо1. р. 11. ? Сербск. треб. Стнод. библ. Но 373. по нов. кат. Опис. III. 154. Типогр служ. Но 120 XV. в. 9 Соч. Макс. Грека Ш. ч. 118. Каз. издан. 10 Проскинитарш Казан. изд. стр. 55. Сохаров 1, сказ. русс. народа стр. 206. 11 Суббот. Матер1алн длн истор. раскола Т. 2. стр. 237,

вама, а сушра дап на реци (извору), како преиоручују и сви црквени усшави и . . . 13 Према томе греше, дакле, они свештеници који свете водицу само једанпут: на Богојављење, а иравилно поступају који свете дваред: на навечерје Богојављења и сутра дан на сами празник. Они први за оправдање своје нису кадри пружити никакова оправданог разлога, јер устав Никонов хоће баш свећење водице на навечерје Богојављења. Погрешка је та тпм замашнија, што се не само крњи устав црквени него још и нарушава цељ на коју се употребљава водаједног и другог водоосвећења. Наша црква овако учи : „ Прву воду уиотребљавамо ради раздавања нароцу — за чи~Ке и шкроиљење домова; друга, осв&Кена на сами иразник иосле св. лишургије, са великим благоговјенијем чува се у цркви кроз целу годину и уиошребљава се ради иричешЛивања оних који су иод „ заиреценгсмг" и ради освеЛења нових икона и других стваргл. које се узимају за свешшену иошребу или које су, можда, чим било нечисшим оскврнуше и . 13 Па најпосље ако се баш аије могло доћи до оваких или сличних конклузија требало је барем отворити велики шиигск с благословом нашег св. архијерејског синода , где изреком стоји: „Истина да типик прописује само једно велико водоосвећење, и чуди се. да се сад на многи мести два велика водоосвећења чине; но не треба да се чуди, јер оно што се на вечерњи Богојављења свршу.је, чини се у спомен кршћења Јованова, а оно, што се на сами празник Богојављења чини, свршује се у спомен кршћења Христова; прво се свршује у цркви, а друго ван цркве". 14 12 Доподн. к историч. актам Т. V. стр. 472. 13 Новаи СкрижаЛБ: Гл. XVI. § 1. стр. 394. 14 В. Николајевић: Вел типик т. ј. устав црквени. Нови Сад 1892. стр. 161.

Догађај у Плашком. И ако је неком тај догађај „било па и прошло", а некоме опет „једна крупна, ситница", ми ћемо се на њ обазрети. ради његове поучности. Нисмо то учинили до сада зато, јер би нам речи — за врућа трага и баш од оних, који треба најбоље да их чују — остале ненраведно оцењене, криво схваћене и довољно несаслушане. А данас ће се оне моћи, можда,