Српски сион

Бр. 8.

„СРПСКИ

СИОН."

Стр. 123

ворност на крватску опозицију. Ова је заиста интелектуални кривац свију жалосних последњих догађаја у Горњој Крајини, али наша опозиција не би требала да заборави, да је она еаремила земљиште агитацији опозицијоних елемената хрватских. После оптужнице Огулинске наша је опозиција муком умукнула. Да ли зато, што јој је пукло пред очима, да је дубоко забраздила, или зато, јер је осетила, да више није иробишачно рахат погрђивати и клеветати ни српског православног епископа, нити раздраживати против њега поверени му од Бога и цркве народ, јер би се и она могла наћи на оитужничкој клупи? Ми то не ћемо испитивати. То је ствар савести и осећања, које се ретко коме казује и иризнаје. Не ћемо ни доказивати, да је навод оптужнице Огулинске основан, јер би морали доказивати и да је неиожаун , јер не спомиње агитацију хрватске опозиције, односно, њезиних агената по народу. Не ћемо, јер, као што рекосмо, није нам намера кривца теретити ни судити. Али, кад би хтели то чинити — ми би имали само да се позовемо на тадање писање „Србобрана" „Врача Погођача". Довољно би нам било, да покажемо „камење" што га је намењивала „Застава", насвој начин, епископу Грујићу, или да прстом укажемо на „Заставин" усклик после догађаја Плашчанског, по ком је овај био: „народни одговор владици Грујићу". Требали би само једну аналогију да спроведемо, на коју нас овлашћује и у најновије доба „Браник" (бр. 22.) Поводом атентата на грчког краља Ђорђа пише „Браник" ово: „ Бесомучно писање једног дела атинске. шшамие, која је због неудаће у последњем рату тражила да свали кривицу на краља и породицу му — уродило је гнусним атентатом." Ако је то писање једног дела атинске штампе уродило атентатом на краља — зар је могло онда писање једног дела наше штампе уродити другим плодом, него што је уродило, а особито — експлоатисано на начин агитације стеклишке. Или је писање једног дела наше штампе мање бесомучно било? Или ће, можда, хтети ко год доказивати, да писати и говорити народу, с дана у дан, да је владика „издајица вере православне,

српског имена и народних права", то исто, што и учити народ да поштује свога Архипастира, да му верује, да му је одан, и да му помаже чувати и бранити православну веру и цркву и снажити српску свест, као што је високопреосвештени епископ Грујић на свом архипастирском-апостолском путу, у накрст целе кршне своје дијецезе, показао, да чувати, бранити, будити и снажити уме и да је вољан ? Или ће ко год доказивати, да је илустрација и карикатура српског православног епископа, ио којој он одвлачи своју паству у жељезничким колима у тор унијатски, неговање нежних осећаја за владику свог? Или ће ко год рећи, да стеклишки хрватски агитатори нису имали разлога, и да нису знали и добро срачунали ефекат, кад су српском православном народу Горње-Крајине, у доказ својих агитаторских, раздражљивих казивања, износили пред очи : „Србобран", „Врач погађач", са патетичким ускликом, „ешо то вам пише и казује ваш „ Србобран", ваше вође, ваши л>уди, ваши Срби. и Не ћемо даље, јер би отишли онамо, откуд бегамо. И ово је сувише, па да се зна — како је могла стеклишка опозиција бездушно експлоатисати земљиште,' којејојје спремила наша иозната већ тадања штампа. Гекосмо само зато, да нам буде чешће иред очима једно велико наше зло, од којег требамо да бегамо; и да нам јасније буду тога зла носледице, о којима ћемо да ироговоримо у другом чланку.

ЛИСТАК. Б Е Л Е Ш П. (Одбор) који је изаслан из конференције, одржане прошле године 27 септембра код Његове Светости, преузвишеног господина патријарха Георгија, са задатком, да покуша, да се постигне споразум и у оним питањима, која су на конференцији остала спорна, и онда у том иогледу поднесе конференцији извештај и предлог — сазвала је Његова Светост на дан 12. (24.) март о. г., неимајућз знања о том, да ће за исти дан сазвана бити и скупштина „Српске Банке" у Загребу. Пошто би но томе неки чланови одбора били спреченн да до^у у