Српски сион

Врој 11.

„(ЈРПСКИ СИОН"

С тр . 1вб.

назоре протурују као истину и лаковерни свет за собом вуку у понор душевне пропасти; али за нас — чеда св. дркве Хрисгове — сво њихово мудровање је лудост, јер чим се с њиме из ближе упознамо видимо, да је оно у самој својој суштини велико ништа! За потврду реченога навешћемо неколико нримера. Вијјоп вели: „Живот је минотавр, који прождире тело." — ШаГтШе пише: „Живот је двоструко кретање општег и непрестаног распадања". — Ђпциклождисте нам опет врло мудро тврде: „да је живот противност смрти". — По Канту: „Живот је унутарњи фактор продуктивности." Једном речју, све им дефинидије излазе на једну и исту тврдњу, да је живот, живот. А толико зна и сваки ирост човек. Ма колико, да се ово питање чини веома тешко за решавање, ипак је оно једно од најлакших, ако се само и у науци ставимо на хришћанско становиште, јер само тим начином можемо сазнати шта је живот? Живот је развптак, нанредак. Али развитак и напредак обухвата и животињски и биљски живот. И код њих постоји снособност да буду оно, што треба да буду и што пре тога нису били. Па зар према томе и у човеку дела само тако скучена и ниска способност? Или се он можда може развити у нешто више, савршеније? Око овога се баш и врзе све. Модерна нам наука даје негативан одговор на последње питање, јер по њеним закључцима човечји живот је нореклом из једног и истог начела као и живот осталих животиња, те према томе међу човечјим и животињским животом- нема никакве битне разлике. Противу ове грозне и неразумне тврдње диже се свкки разум, који се покорава вечитој мудрости, у име које се у најновије доба овако изразио великп песник Виктор Иго: „У самом себи осећам, загробни, вечити живот. Такав сам као стара шума, коју често до корена посеку, али су јој нови изданци ипак вазда иуни живота, шта више својом свежином превазилазе старе Ви тврдите, да душа није ништа друго, до ли производ материјалних сила? За што ми се, дакле, душа. осећа лакшом баш тада, када ми телесне снаге малаксавају? Главу ми је украсио снег вечите зиме; али ми у срду ипак живи и бујно цвета вечито пролеће. Као ире двадесет година тако исто и данас осећам мирис љуричице, руже и

другога двећа. ., Што се више ближим крају, у толико јасније и чистије чујем мелодију свемирових симфонија, које ми душу к себи привлаче. Ове је то и чудно и просто као каква вилинска бајка, Четврт столећа сам изражавао своје мисли како у песмама тако исто и у прози; употребио сам многе и различите облике песама; било их је историских, философских, драма, романа, сатира, ода и других; покушао сам све и сва и ипак осећам, да нисам исказао ни стотинити део од онога што ми у души живи. Кад једном у гроб сиђем, моћи ћу с многима другима казати: „сврших посао!"; али нећу моћи рећи: „завршио сам живот". Следећега јутра поново ћу га започети. Омрт није тамнида, већ мост, преко којега мора свако једвом прећи. Један крај тога моста осветљују свеће, које се стављају уз мртвачки ковчег, а други му крај обасјава дивна светлост вечите зоре. . . . Жудња аа вечношћу сведочи нам, да та вечност заиста и постоји". Човекје, дакле, изузетак од општега закона. Живот му се битно разликује од живота биља и животиња; јер у човеку живи Бог с идејом бесмртности. Истина, тело се човечје нокорава законима природе: распада се, трухне, измеће се у прах; али му се за то дух ослобађа од материјалних веза, те као лептир нрогрнза своју чауру, да се на лаки и чили крили вине у лепше пределе, у цветне ливаде обасјане сунцем вечита пролећа. Човек има бесмртну душу. Он дакле не само да има способности, да, постане оно што пре није био, већ је у стању да у толикој мери напредује, да се приближи самоме Богу, апсолутном савршенству. По овоме дакле, лична бесмршност, то јест непрестани, бескрајни напредак, сачињава праву суштину човечјег живота. Та бесмртност, даје животу човекову велику важност како с ове. тако исто и с оне стране гроба. Док, дакле, наука — која с омаловажењем и презрењем окреће леђа натприродним истинама — помоћу празних и ништавих теорија и нагађања зида, куле у ваздуху, дотле синови вере, смејући се сујетном и узалудном јој напрезању, верују у науку хришћанске мудрости о животу човечјем. За свакога вернога је занимљива и света истина, да је живот пореклом од Бога, и да му је крајња цел опет