Српски сион

Б р . 12.

„СРПСКИ

СИОН."

Стр. 188.

који се на правди, и новца, који сс на неправди стече. Један се може исто тако добро иотрошити као и други, и њиме можемо нобољшати своје земаљско благостање. Може се; но хоће ли исти благослов бити на грјешном новцу, као и на оном, који се на иравди стече? Не, зацјело не. Проклетство и клетва почивају на грјешном новцу, и из стопе у стопу иду за њим. Како нам то јасно показује всторија Јуде издајника? Како се могао радовати, кад су му ионудили и исплатили 30 сребрењака! Инак како је брзо иза његове радоети дошла бол и иатња! Тек што је зло дјело извршио, тада се пробуди његова савјест, и грјех му тешко на срце паде. Грижа га је савјести гонила, да од себе баци примљени грјешни новац, и да, у колико је могуће, ублажи злочесте последице свога злога чина. Кад му није на тај начин испало за руком и кад му старјешине и првосвештеници рекоше: Шта нас се тиче ? тад ее његов душевни страх преобратио у очајање. Он је самоубијством учинио крај своме паћеничком животу, чак у смртноме му часу грјешни новап на души гораше. 0 кад би ми у том жалосном примјеру видјели клетву грјеха! Опај, који добије грјешан новац, може се један тренутак радовати, и њиме побољшати своје земаљско благостање; шта су оне радости према боловима, који за тим иду! Шта врједи добит земаљске ереће живота према бољим и вишим добрима, којих пас грјешни новац лишава? Спокојство савјести и свјест Божје похвале, то су заиста човјечија најбоља и највећа добра. Њих нас лишава грјешни новац. Он и на самртном часу гори на души. И тешко ономе, ко је себи присвојио грјешан новац, ономе часу, кад нас сав новац и сво добро оставља! Тешко ономе, кад оде у вјечност, која праведно сваком по заслузи плаћа. Шта номаже човјеку, ако и цио свјет придобије, али својој бесмртној души нашкоди Као год што је истина: „да је грјех нропаст људи," исто тако је и истина и зацјело је тако, да је грјешан новац иропаст људи. III. Пошто смо видјели, да је грјешан новац сраман, ноган и шкодљив, још нам преостаје, да одговорпмо и на треће и пошљедње питање: Од чега се имамо чувати с обзиром на грјешни нооац? Једном рјечју не нудимо и не дајемо никад никоме грјешап новац, и не помажимо му, да до - њега дође. Новац има у очима већега дјела људи врло високу врједност и жеотоко их примамљује и дражи и тако их лако зашљепл^ује. Додуше

многи се не би криво заклео, или многи не би био убица или други злочинац, кад му не би нико новац понудио и дао, да таквим постане. И Јуда не би постао издајником свога Господа, учитеља и пријатеља, да га није сјај сребрењака заслијепио и завео, које му ионудише и даше, да таквим иостане. Зар се и онај не сматра учесником туђега грјеха, који новцем другога заведе, да чини грјех? Зар он не товари тиме кривицу на своју душу? Зацјело, зацјело, то он чини. Чак и земаљски судци с правом осуђују, да заводитељ неког злога дјела учествује у кривњи злочинца, и да према томе казну заслужује. Друкчије не може бити ни но осуди највишега и најправеднијега судије, по осуди Божјој. Заведеш ли неког новцем, да се криво закуне, или да заклетву прекрши, сам си у очима Божјим онај, који се криво заклео. Ако си некога иовцем под^митио, да учини убијство, у очима си Божјим убица, и ако се нијеси код убијства ни руком дотакао. Тако је свугдје, ма на који му драго начин неко другога завео обећаним или даним новцем. У свима су случајевима двојица који грјеше, како онај који нагрјешно дјело наводи, тако и онај, који га доиста чини. Обојица носе кривицу због почињеног грјеха; обојица су заслужили казну и обојица ће претрпити казну. Такав је случај и онда, кад неко некоме помогне, да се докоиа грјешнога новца; кад га у извађању грјеха, којим се новац добија, подстиче и дражи на превару. на крађу, на кривоклетву, кад га у том руководи и напућује, или му је при том на руци. — 0, нека се сваки чува, да не натовари на другога и на себе самог кривицу! да не унесрећи и да не навуче на другога и на себе самога казну! Нека се сваки чува, да не нрими грјешан новац, или да га ма на који му драго начин присвоји. Могло би се догодити, да ти зао човјек новац понуди, с којим би те рад био нодмитити за оруђе и помагача његове пакости. Па било то не знам колико, макар биле стотине и хиљаде, које би ти он радо дао, кад би зло дјело учинио; а номишљај на то, да је грјешан новац сраман и шкодљив и с тога га не примај, него са срџбом и презрењем одби од себе кушача, и реци му, као што је Исус једном рекао кушачу: Кини ми се сотоно с очију! — Могло би се догодити, да ти се врло новољна нрилика пружи, кад би могао себп грјешан новац присвојити, кад би могао извести тајну превару и