Српски сион

Стр. 202

„СРПСКИ СИОН."

В р . 13

изнети неке наше назоре, да се види како Је света она истина, коју је изрекао св. апостол ГГавле за, горде и безбожне мудраце старога, незнабожачкога света, али која се с правом може применути и на неверне докторе модерне филозофије, која говори, да сви мудради баш тада, када се грађаху мудртш, полудеше. (Римљ. I. 22.). Допустимо, да је човек строј који се може кретати. Тај строј к еће се све дотле, док посто.је услови кретања. Нестане ли само ма и један од иотребних услова, строј ће престати са кретањем, или ће га управљач зауставити; али да строј може сам од себе застати кад му је воља, — о томе, по до сада познатим нам законима механике, ништа не знамо. Такав случај противан би био ирироди сшроја, или да, се обичније изразимо, строј не може бити својим сопственим убицом. Чујемо већ одговор са висине онога престола, са којега смртни богови — огрнути плаштом себичне филозофије — суде живима и лртвима: Човек је нежни осетљиви строј, који се сам од себе креће. Човек је савршена животиња, а пошто животиаа може учинити самоубиство, то га и човек такође може учинити, без да се огреши о своју природу. Мудрост, по којој се данашњим даном већина људи обичаја ради унравља и која не учи људе како би требало чесгито и поштено живети, већ како треба срамно и грешно умирати, употребљава сва могућа средства, да задобије умове и срда људска. Силази се у царство животиња и испитује га у нади, да ће у њега н.аћи трагове самоубиства, те ће са пуно важности моћи објавити свету, да и животиња може учинити самоубиство, дакле, може га и човек учинити, без икакве новреде своје природе, јер и у њему је она иста, која је и у животиње. Покушаћемо, да укратко изнесемо усиехе, које су постигли вредни научари, — иристалице самоубиства — испитујући живот животиња. Познато нам је, да су неки научењаци, почевши од Боппе-а у XVII. веку. па до најновијих времена скупили и на свет издали гомилу примера, којима се иотврђују случајеви самоубистава код животиња; односни примери без сваке сумње верно нам доказују, да, су све у њима наведене животиње, у тачно одређеним околностима живот свој изгубиле, а ује-

дно нам ти примери, јасно као сунце, сведоче, да се ии један од тамо наведених смртних случајева не може самоубиством назвати. Модерну науку на,јб (^Бе карактерише та околност, што она свагда долази у противусловље са својим основним (кардиналним) начелима. Корифеји њезини тврде. да између човека и животиње нема битне, већ само степените разлике. Н. пр. разлика међу сисавцима и инфузоријама (наливњацима), већа је од разлике која постоји међу човеком и најсавршенијом врстом мајмуна. Ово тврди сам Дарвин. Пошто пак та разлика међу сисавцима и инфузоријама, а такође и међу човеком и мајмуном није битна, из тога, сљеди, да је и човек животиња, али само најсавршенија животиња. Кад се дакле самоубиство код животиња не противи њиховој природи, онда се ни код људи не може противити природи им. Дозволимо ли, да код животиња постоји самоубиство, у чему тада да,кле налазимо иротивусловље у горњој тврдњи? Налазимо га у томе, што су представници модерне науке тврдећи, да је животињско и људско самоубиетво природна појава, заборавили на кардинално начело дарвинизма, по коме свака животиња, води на,јочајнију борбу за опстанак, те тако та тежња и борба за онстанком, искључује сваку могућу наклоност к самоубиству. Старе материјалисте никада нису долазиле у овако очигледан контраст са својим сопетвеним уверењима; истина, да су стојици уврстили самоубиство у ред врлина, али су уједно и то изјавнли, да се човек баш тим храбрим самоуништењем уздиже изпад жиеотиња , које су за тај чин посве неспособне. Борци идеја „најновије науке" оживљују застареле и преживеле доктрине научника старога века, а да би им дали облик савремености уносе у њих највеће противусловље. Да дивне новине! (Наставиће се.) Мали одломак из „Рјечника црквеноеловенекога језика" од Јована Живанови^а 1,) (гмнвположемјб. п. исо&гота, ас1орМо, посинаштво: Лфе ме господк созмждетх до<иж д8шекнк1н, кс8е трбждае/ИСА: разк г к ко тоги> нн д*к/Лше, нн с/1око совершаетсА. Плода чрекна, СКАТ1И д^одкижнш прозАкангтк отеческаА пре= данЈА скшопоиоженЈА. У матици гласи то мјесто