Српски сион

Бр. 13

С тр . 201.

својим натаиам пошељу своју. (Пс. 6 7). А шта да кажемо и чиме да се изговоримо ми, која нисмо обузети толиким бригама и иословима, иа ииак не живимо као он ? Кажи ми има ли што год красније од оних очију, које се непрестаним сузама, као бисером каквим украшавају? Видиш ли цара, који је ноћу у сузама и молитви иребивао ? Св. апостол Павле, који је био усхићен до трећега неба и тамо слушао неизречене тајне Божје, по сред ноћи у оковима узносио је евоје молитве и увале к Богу. Цар Давид је дакле у по ноћи устајао и Богу се исповедао и апостоли су у нб ноћи непрестано молитве и хвале к Богу уздизали. Овим примерима треба и ми да сљедујемо и живот свој у непрестаним молитвама да нроводимо и нека нам у томе никакве сметње на нут не стају. У свако време и иа свакоме месту молитва је наша Богу угодна, но речима учитеља васелене: „ХоЛу да молитве чине људи на свакоме меету, иодижу&и свете руке ое-ч гнева и иремиш-љања (I. Тим. 2, 8). Ако ти је, љубазни Хришћанине, срце чисто и слободно од свију пепристојних и неупутних жеља и страсти, то или ти био на тржишту, или на дому, или на нуту, или у суду, или на мору, или у гостионици, ила ма где био, можеш Бога у помоћ призвати. Знајући ово, молим вас да постом и молитвом себи помоћ приуготовите, како би получили с више благодат и садашњи овај живот богоугодно проживили, а у будућем се удостојили неке милости, благодати и милосмђем Господа нашега Исуса Христа, с којим нека је Оцу, као и Светоме Духу слава и част, сада и увек до века. Амин! У Маркушици, о часном посту 1898. Превео: Јереј Добривој МиковиБ. Самоубиетво пред хришћанским моралом. Написао 4г. Јј. Кагзоћ, превео Ст. С. Иљкив. (Наетавак.) II. Живот саноубице је трагедија, којој епилог он сам пише, истина не пером и мастилом,

већ кубуром и крвљу, у уверењу да нема Бога и вечна живота и да човек није ништа друго, већ двоножни строј, који има способност кретања, и који се мора мазати уљем материјалних уживања, да ту своју способност у делање приведе. Деси ли се иак, да му нестане иоменутог скупоценог уља, онда му стоји од воље, да исти створ сатари, унигати. Модерна наука — која је на жалост дошла у иротивност с религијом, — тежи, да нобеди и задобије за се умове људске и то помоћу новотарија. Све евоје теори.је, проглашује она ва најновији производ савремене цивилизације. Признати морамо, да ралун корифе.ја те нове науке, није ни мало рђав. јер знају они врло добро, а знамо и ми, да, ,је радозналост, чежња за новотаријама најснажнија особина људска. Ова је особина необично јака код људи површна знања и слаба карактера; пошто пак код већине људи влада површност, те према томе и неспособност за објективно суђење, то се као што видимо дешава, да, су људи прекомерно и као без дугае заузети теоријама нове науке; у тој заузетости одржава их уверење, да иду напоредо с духом времена, те у.једно и да напредују сходно за.хтевима и законима напретка (прогреса). Ако се дакле на, послетку догоди, да ове врсте људи изгубе једини и крајњи ослонац овога, живота — веру, — тада су сасвим изгубљени за истину. Када би овде место било, ми би доказима потврдили, да су начела, материјализма и безбожништва, са свима својим рћавим посљедицама, стара, прастара, а никако нова,. Још би испричали, да .је и у незнабожачком свету пре Христа, како у теорији тако исто и у пракси, владао црни материјализам, сљедствено томе дакле и теорија,, која дозвољава, самоубиство. У Солоновим законима читамо : „Ко жели умрети, нека ту сво.ју жељу изјави пред судијом и нека, умре." Осим свега тога могли би у овом погледу јога много што-гата рећи, но погато томе није место овде. то се ограничавамо само на једну примедбу. Ево је: Ма да је стари век у огромној мери утонуо био у материја,лизам, ма да је дозвољавао самоубиство, ипак се никада није усудио тврдити ом^-ниаданас тврде доктори модерне науке, моубиство није т/роштно да стоји дакле с њоме у тиву ове дрске и луде V ~'Ј А '