Српски сион

Б р . 13.

„ОРПСКИ СИОН."

стр . 199.

где се и настани за извесно време.** Да би дошао у то усамљено место непримећен од Јудеја, Исус је морао ићи низ маслинову гору према истоку, а затим по горовитим завијутцима поред Анатота и Микхаса. Град, у који је Исус дошао, налазио се далеко од леиших путева, којима се могло возити, и то на северној граници Јудеје 15—17 миља удаљен од Јерусалима. Он се налазио на стрмом брегу, 800 мет. над морском површином, у. самој пустињи. РБегове мале четвероугаоне кућице од белог камена изгледају као старе порушене куле. Од старога града Јефрема остале су само тврде развалине, стене високе јопт и данас неколико метара, а служе као уточиште бедних фелаха. Са те усамљене узвишености могао је Исус видети лепо цео јудејски предео, јадан и мрачан, са оштрим и тако суровим горама, као што је тврдо срце јудејскога народа Он је видео гору Јелеонску, где ће морати умрети. То сурово место чинило је нову фазу ашвота Исусова, и ту се Он предаје сав ујединењу и спокојству. Дани, које је провео у Јефрему, пролазили су у молитви и у срдачним беседама са ученицима. Они ишчекују крај борбе и надају се да ће доћи царство Божје. Мало стадо верних спокојно је и тврдо верује у моћ Исусову: васкрсење Лазарево још је боље ободрило дух њихов у виду неизбежних опасности. Исус се настанио последњи пут у граду Јефрему, да се одмори и снреми за последњу борбу. Отуда пође Исус у Јерусалим, да тамо празнује своју п.оследњу пасху.*** насеобину „Тајбеј". Тај арански назив аначи — „добар, пријатан", и објашњава јеврејски навив старога града: виепш КезспрНоп <1е 1а Ра1е8(1пе-Ји<Јее, 4. Ш. ** Јован, гл. XI. ст. 54. *** Прочитано и примљено у богословском књжжевиом друштву „Слози" у Срем. Карловдима.

Проповед у понедељак велике или етраетне недеље. Достигли смо, хвала Богу, ево и до конца свеге четрдесетнице и пучину великога иоста пребродившп, донловили смо помоћу Божјом скоро и у само пристаншнте. Зато треба, православни Хршпћани, не да слабимо у подвизима, већ наиротив још већу ревносг и иоштење да покажемо; јер као што бродари, кад преплове

многа мора уз новољан ветар, па већ намеравају са својом лађом, до врха натовареном, баш у само пристапиште ући, највшпе се старају и труде, да им не би лађа гдегод на пруд насела, или о какову камену стену ударила, те им сав труд љихов тиме узалудан постао ; исто тако треба и ми, кад смо стуггали благодаћу Божјом у ову велику недељу — још већма опет да умножимо, иајтоплије молитве Богу да нриносимо, приљежно за своје грехе да се кајемо и у добрим делима да се упражњавамо ; милостињу сиротима ца делимо, нравду, кротост и друге све хришћанске врлине да имамо, да би са овим добрим делима радосно дочекали дан Господњи и његове благости насладили се. Страсну ову недељу зовемо и великом не зато, што би она можда била дужа ио времену од осталих, него зато што су у њој велика и неизречена добра за нас учињена. У овој недељи иестало је и онога дуговременога рата и борбе, смрт се погасила, клетве је нестало, ђаволско мучење је изчезло; Бог се са човеком измирио, небо се отворило, људи се са ангелима сјединили, преграда је дигнута, затвор је разрушен, Бог мира измирио је небо и земљу. Зато ми, дакле, и зовемо ову недељу великом, што нам је Господ даровао у њој толику множину блага. Стога многи и пост умножавају, бденија и свеноћне службе свршавају и милостињу чине, показујући тиме неко особито поштовање наспрам ове седмице. Јер ако нам је Бог у њој даровао толика добра, како иеби ми дужни били, чиме год можемо, своје поштовање и благодарност ноказивати?! Та и сами цареви показују своје поштовање и част наспрам ових седам дана, заповедајући свима, који обављају грађанске послове, да у те дане мирују, врата на суднини да се затворе и сви иарбени иослови на страпу да се одложе, како би се у највећој тиишни и без икаквога метежа могло и к духовним делима што прижељније приступити. Па не само то, него ноказују они још и другу милост. Оне, који су у тамницама од окова разрешују и тиме Господу но сили својој човечјој подражавају. Јер као год