Српски сион

С тр. 282.

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 18

Половина сале пред подијумом била је заувета у ред поређаним столицама, а половина је била празна. Сасвим у дну сале стајала је тезга са великим долапом, на коме су биле поређане књиге за продају. Кад већ сви уђосмо у салу и када заузесмо места, овлада велика тишина. Тада ступи на подијум ђакон с књигом у руци и окренувши се према икони поче појати молитву св. Духу: нЕкеснкЈи, коју и народ прихвати и с одушевљењем до краја отпоја. После тога ђакон стаде на проповедаоницу и поче из спремљене књиге читати популарно написано предавање: „0 чудесима." Народ га је запетом пажњом слушао и при свакој значајнијој мисли — по Русима урођеном убичају — крстио с-е. Ш свршетку предавања свечано је отлојана Богородичина песма „Достоино естк гаки> ке нстин^" и т. д. Појање песама било је веома дирљиво, ту дирљивост и свечану величанственост нојању давала је истинска побожност, која краси свакога нравославног Руса. Еад се народ поче разилазити приступих поменутом ђакону и замолих га, да ми разјасни којим поводом ово све бива. Из одговора му сазнадох, да „Друштво за ширење религијозно-моралне просвете у духу православне цркве," постоји од године 1881. А од када је ова црква, а поред ње и иста сала подигнута т. ј. од 1888. г., своје званично седиште има на том месту. Предавања се држе сваки дан пре и после подне, а читају их наизменце духовни и световни члановп поменутога, друштва. Пре подне се држи предавање, носле подне литургија, а у вече бденија. Сва су предавања написана популарним и лако разумљивим стилом. Световњаци читају преда,вања у цркви обучени у стихарима. — Друштво издаје и популарне књиге, којих је садржина вазда религијозно-моралне тенденције; цена је књигама врло умерена, да их и сиротиња врло лако набављати може. Ераћа предавања се отштампавају и на засебним листгћима, те се беснлатно раздају. Осим поменуте цркве, друштвени чланови држе сваки дан предавања и у цркви код варшавске станице, куда често долази и држи поуке, у целој Русији, са света живота и добротворних својих установа, чувени и прослављени протојереј Јован Сергијев Кротижадски. Слушалаца има увек у довољном броју и

обично су из нижих сталежа; већином људи неписмени, те који се због тога не могу да послуже књигама. Али, и ако је већина слушалаца из нижих сталежа, ипак се не може тврдити, да осим њих нема слушалаца и из других друштвених слојева. Благодаривши ђакону на објашнењу, пођох кући евојој. * Враћајући се дома са овога предавања, обузело ме неко необично чувство. Бејах пуно задовољан, што улучих прилику, да се уверим и лично осведочим, како се Руси на сваком кораку старају, да науку св. цркве православне што боље и јаче укорене у срцима својим. Радовах се што видех, да је руски народ заиста искрено одан св. Православљу и што је у великом степену пријемљив за све оно, што се вере и цркве тиче. Веселила ме је појава та, јер м*е је уверила, да се баш у срцима оних „малих и незнатних", — који гутаху слатке и спасоносне речи науке Христове, слушајући их из уста проповедникових — налази чврсти темељ и непоколебива основа велике и славне будућности светога Православља. Али радосна чувства та, не могоше ми остати чиста и непомућена. Сунце које ми је огрејало душу и срце при мислима о благотворном дејству овога друштва и његова рада, ноче ми залазити; ја осетих да хладан ветар, који ми с југа из мога завичаја духну, поче залеђавати на северу огрејану душу и открављено ми срце. Сетих се моје постојбине, сетих се цркве православне у њој, сетих се религијозно-моралног васнитања нашега народа и дође ми, да се заплачем. Пред очима ми се указа страшна зануштеност; земљиште њезино не бејаше неплодно, већ напротив веома плодно, али занемарено, запарложено. Благо семе, које у њега бацише за веру нравославну одушевљени праоци и оци наши, заборављено и занемарено у њему је пропало. Видех да је у мом завачају овладала. највећа равнодушност и учмалост црема свему ономе, што се назива светим, небеским, божанственим. Еуда ће нас одвести тај страшни индиферентизам, то заостајање? Куда, ако не у пропаст, немаром нашим спремљену пропаст И већ када мишљах, да ће ме ове страшне мисли о будућности православне цркве у народу нашем, до највећег очајања довести пре-