Српски сион

Стр. 362

„СРПСКИ

СИОН."

В р . 23.

хришћанима П. века цркве Христове не на1)е ни један „частољубац и господствољубац", те да. је одмах после смрти апостола самовољно приграбио свештеничку власт захтевајући од осталих послушност и нокорност, а на основу томе, што је њему, тобоже, та власт од самих аностола поверена и предата? Јест, како тога нико од Хришћана, хришћанских учитеља, или „тако званих пастира" не учини у то згодно и погодно време, када је „управне", односно свештеничке власти у цркви нестало, или боље, када ту власт дотадашње „старешине" црквене нануетише, те је зар „целокупно верујуће друштво" и под морање вршење „управне", свештеничке власти преузело и прихватило као: што то многи, па и сви хришћански учитељи вођени чувством частољубља и страшћу за господством" учинише „око половине Ш. века", онда, када је време за самовољно и насилно нрисвајање „управе", свештеничке власти куд и камо горе и неповољније било, једно, што су „верни", што је целокупно верујуће друштво" — уживајући дост дуго време „управну", свештеничку власт и навикав се на исту мање вољно и склоно било исту власт из својих руку упустити и другима предати; а друго, што су спољашње прилике црквене врло рђаве биле, тако, да је борба око власти свештеничке у цркви, или баш и самовољно присваЈање исте власти, ма и без ичијег и икаквог отпора, са свим неразумљиво, да баш не рекнем> неразумно било?! Одређујући „половину III. века" као време, када су „хришћ. учитељи вођени чувством частољубља и страшћу за господством управну власт у цркви од„целокупног верујућег дурштва" насилно преотели, или лукавством себи присвојили, протестанти ће и сами признати, да су у избору времена дост лоше среће били. Оно до душе питање је, да ли су бољи избор учинити и могли. Хришћанство је гоњено одмах тек што се иојавнло. Христови ученици и носљедоватељи морали су већ на првом кораку своме у живот уверити се о истинитости речи свога божанског . учитеља: „сви ће мрзити на вас имена мојега ради", те ће вас „предати судовима и но збор- < ницама својим биће вас, и пред властеље и цареве водиће вас мене ради." (Мат. 10., 22. и 17.-18.). Први нротивници хришћансеи беху Јудеји. Но мржња и непријатељство Јудејско не беше тако по Хришћанство опасно с тога,

што Јудеји могаху само на Хришћане викати и пакостити, али им горе што учинити не могоше, јер не имадоше у рукама власти, те „не смедоше погубити никога", (Јов. 18., 31.). Права беда и невоља настала је управо онда, када је отпочето званично прогањање, када је на име Јудејима пошло за руком, да за себе придобију „властеље и цареве", ко.ји, имајући право и власт „погубити", са оружјем у руци нротив Хришћана устадоше, те бедемом глава и нотоком крви Христових ученика евоје лажне богове и њихове идоле оградити и заклонити намислише. То званично прогањање, то гоњење Хришћана од стране самих римских царева, који тада целим познатим светом дрмаше, започело је око половине ирвог, и провлачило се до првих година ч:етвртога века; трајало је дакле на 250 година. У том гоњењу Хришћана највише патише и страдаше учитељи, вође и пастири цркве Христове; а то је са свим јасно и разумљиво, јер одузми војсци воћу и заповедника, одузео си јој победу, убио јој храброст; а одузми, поубијај све часнике у војсци, распрштао си, уништио си сву војску. И гле! Баш у то бурно и непогодно, у то опасно и сљртоносно време протестаити стављају борбу Хришћана око „управне власти у цркви"! Онда, када ученици и последователш Христови од многих, силних и кивних непријатеља не имађаху ни онога, што имају ,,лисице и птице небеске," када на име — као негда и божански им учитељ — „не имађаху где главе заклонити" (Мат. 8., 20); онда, када су Хришћани требали у ирвом реду и управо једино за главу, за живот свој бринути се и старати: а они — срећници — не само да имају каде на. ,част и господство" мислити, него им је управо то главна и једина брига!! Доста: Хришћани првих времена, а на име другог и трећег века, морадоше бити људи крајње лакоумни и неувиђавни, да баш не рекнемо крајње неразумни и покварени!! Него збиља: морала је то бити дивна „част", велико „госцодство" бити учитељем, вођем и иастирем онога друштва, које је сваки презнрао. мрзио и гонио?! Збиља то беше нешто врло чаробно и одвише примамљиво: за „један часак радости", за једап дан уживања „госиодства", које се није показати смело, и „части", која се крити морала — изгубити ГЛаву! ! (Наставиће се.)