Српски сион

Број 25.

„СРПСКИ СИОН"

Стр. 361.

да ће бити боље и корисније за цркву Христову, да ее „уиравна", односно свештеничка власт не предаје само неким, нарочитим лидима, него да се повери „свима вернима, це локупно' верујућен друштву." Прво и прво-ти људи, те „старешине" за таково што не имадоше не само налога, него ни дозволе апостолске. Друго, ти људу, те „старешине" мисле, да ће бити за цркву боље и корисније, да се ..унравна", свештеничка власт повери и нреда „свима вернима, целокупном верујућем друштву"; а „целокупно верујуће друштво" опет зна, да „ред и пристојност" захтева, да се „унравна", свештеничка власт преда и иовери „нарочитим, за то одабраним и на то ностављеним лицима". Чудновато! што знају ,,сви верни", што увпђа ,,целокупно верујуће друштво", тога не знају, тога не увиђају „старешине", учитељи, вође и пастири тога друштва, који су иначе бирани људи, људи „трезни и наметни"!! На иослетку, ово би онда сведочило п доказивало, да „управне", свештеничке власти у цркви није „нестало" ни „после смрти аиостола", а ни у каснија времена, него да је та власт била у цркви и трајала увек; али да су власт ту иосле извесног времена „сгарешине", учитељи, вође и пастири црквени својевољно са себе на „све верне," на „целокуино верујуће друштво" пренели. — А ако „старешине" првих времена цркве Христове „управне", свештеничке власти другима не предадоше, јер не могоше, из узрока, што се нико те власти примити не хтеде, или што не могоше наћи људи за свештенитку службу погодних: онда опет добијемо јадну и жалосну слику верних за првих времена цркве Христове. Јер, ако се нико службе свештеничке примити не хтеде, онда је то и одвише јасан доказ, да су Хришћани првих векова цркве Хрисгове били крајње нехатни и немарни према науци и цркви Христовој!! Баш кад би то веровати могли и хтели, опет нам је нешто нејасно и неразумљиво. И онда, кад су ,,унравну" свештсничку власт у цркви вршили „сви верни", „целокуппо верујуће друштво" постојали су — по казивању протестантском — „тако звани настири", које су постављали, да како, „сви верни", којима је своју свештеничку власт поверавало „целокуино верујуће друштво"; но ти „настири" нису имали ни посебног степена, ни посебног карактера, ни

авторитета." Па кад је већ било људи, који хтедоше од „целокупног верујућег друштва" примити „тако звано пастирсгво", које не даваше „ни посебног степена, ни посебног карактера, ни авторитета": како се не нађе људи, који би хтели од апостолима пШављених „старешина" црквених примити и прихватити свештеничку власг, истинито „настирство", и тиме задобити „посебан степен, посебан каракгер и авторитет"?! Ако већ неки људи беху крајње нехатни и немарни према власти свештеничкој, као већој и вишој, како да се у тнх истих људи нађе воље и мара за „тако звано настпрство", као мање и ниже?! Или зар људи, који су постављани били на службу своју „молитвом Богу и метањем руку" (Дела 6., б.), и којима се тиме предао „дар Божји" (II. Тим. 1., 6.), не имађаху „иосебна степеНа"? И.пт зар људи, којих је власт била „пастп, назти и надгледати стадо Божије" нису имали, „иосебна карактера"? Или зар људи, који су имали права „настојати у добро време и у невреме, иокарати и запретити" (II. 'Гпм. 4,, 2.), који су могли и смели „световати са здравом науком, иокарати оне, који се противе и уста им ватвормти" (Тит, 1., 9. и 11.) нис.у имали „авторитета"? Зар учитељи вође и пастирн цркве Христове да су■ „степеном, каракгером и авторитетом" са свим једнаки осталнм члановима цркве? И јесу ли учитељи, вође и иастири без вишег „степена", без нарочитог „карактера", а особито без икаквог авторитета могли и смели помишљати на какав успех, на какву иослушност и покорност? — Узмемо ли на послетку, да „старешине" црквене од апостола им поверене власти свештеничке нису другима предати могли, јер не нађоше за свештеничку службу погодних људи, људи „без мане, трезних, паметних и поштених" (I. Тим. 3., 2.) — то је онда тек загрдило!! Но о томе грдилу ни да би речи више. Протестанти кажу, да је „управне власти у цркви после смрти апостола нестало". Не обзирући се на напред речено и наведено ми ћемо — зажмурити, па то поверовати. Али ћемо запитати: није ли то било најзгодније и најпогодније време, да се људи, „вођени чувстом честољубља и страшћу за госиодарством" докопају „управне," односно свештениничке власти у цркви, ако је већ та власт доносила „части" и давала „господство"? Како се међу