Српски сион

Стр. 360

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 23

зиву, па радосно и весело похитајте на славословије триједног Бога у Св. Тројици: Оца Сина и св. Духа, благодарећи Му на милости Његовој. Амин. К о р н е л и ј е Ч у п и ћ парох Св. Андрејски и администратор Буднмског протопрезвитерата.

0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станикић парох. (Наставак.) Да „свн верни нису вршили уиравне власти у дркви" на основу том, што су им ју сами аностоли предали и поверили, доказ је томе тај, што нитн је Христос апостолима тога наложио, нити су апостоли вернима те власти иредали, бар о томе у св. иисму сномена и трага нема; а доказују и потврђују то и сами протестанти кад веле, да је „после смрти апостола те власти нестало." Са свим је јасно и разумљиво, да је власти те нестати морало, кад је аиостоли нису предали ни поверили ни „свима вернима, целокупном верујућем друштву", а ни извесним члановима тога друштва. — Оно истина, ми би сад могли, па и морали протестанте запитати, да нам кажу: шта су апостоли рећи хтели и радити мислили, кад су ходили „по свим црквама и поставл^али им старешине" (Дела 15., 23.); кад је св. апостол Павле говорио малоазијским свештеницима: ,Д1азите на себе и на све стадо, у коме вас Дух свети постави владикама, да иасете цркву Господа и Бога.." (20., 28.); кад је св. апостол Петар тако исто позивао, уцраво налагао „старешинама" црквеним: Пасите стадо Божје", које вам је предато и надгледајте га.." (I. Петр. 5. 1.—2.); кад је св. ап. Павле свога ученика Тита за то „оставио у Криту, да иостави по свим градовима свештенике" (1., 5.); кад је тај исти аностол другом ученику своме говорио: „напомињем ти, да погреваш дар Божји, који је у теби, како сам метнуо руке своје на тебе" (II. Тим. 1., 6 ), па још том истом ученику наложио, да и он на другога „руку полаже", а тиме му — да како — „дар Божиј" предаје: „Руку одмах не мећи ни на кога" (I. Тим. 5., 22.), и кад је тај исти апостол другом ученику своме, Титу наложио, да за „свештенике", односно за „владике" иоставља такове људе, који ће „кадри бити световати са здравом науком и нокарати оне,

који се противе", па таковима и г уста затворити." (1., 5.— 11.)? — Јест, ми би то питати могли, али за љубав нротестанта ми се на та места ни освртати не ћемо; а свакако ће и сами нротестанти увидети и донустити хтети, да их та места св. писма у главу, у појам туку, и да немилице, а до основа руше и обарају тврдњу њихову, да је „управне", односно свештеничке „власти у цркви после смрти апостола нестало," да на име апостоли те власти своје нису другим изабраним лицама предали и новерили, другим речима, да се апостоли нису за то ностарали, ко ће „после смрти" њихове прихватити и продужити учитељску и иастирску власт у црквн Христовој. Јер приведена места св. нисма и одвише јасно доказују на само тога, да су се апостолн постарали, те и поставили учитеље, вође и цастире у цркви Христовој, који ће „пасти, иазити и надгледати стадо Божије" и чувати га од „тешких вукова" (Дела 20., 29.), од „лажних учитеља" (II. Петр. 2., 1.), од оних, ,,који се иротиве", те који ,,не слушају здраве науке" (II. Тим, 4., 3.); него доказују још и то, да су апостоли тим постављеним учитељима, вођама и чуварима наложили и у дужност им ставили, да се и они пре смрти своје постарају за то, ко ће њихово деловање, њихову службу наставити. Ако „управне", односно свештеничке власти у цркви није нестало одмах после смрти апостола, него мало кашње: онда је нестати морало само због тога, што од апосгола постављени учитељи, вође и чувари црквени примљене власти, поверене службе другим љ} ? дма поверити и предати не хтедоше или не могоше. — Ако не хтедоше: онда добијемо јадну и жалосну слпку учитеља ирвих времена. „цркве Христове. Апостоли бирају за „старешине", за „свештенике", за „владике" људе „без мане, трезне, паметне и поштене" (I . Тим. 3., 2.), па предајући им „управну", односно свештеничку власт у цркви, они им уједно налажу, да ту власт после себе оставе и предаду другим љ] г дима. II гле! баш тп бирани, ти „поштени" људи одричу апостолима нослушност, не извршују налога аностолскога!! Но можда људи ти, „старешине" те имадоше узрока и разлога, за што „управне", односно свештеничке власти не предадоше другима. А узрок би и разлог могао бити тај, што су држали,