Српски сион

Бр. 23

„СРПСКИ СИОН. и

Стр. 355

другом погледу важе речи Премудрога, којп говори, да је Бог све лепо и пријатно уредио. (8, 1.). На први поглед човеку се чпни, да моралиом реду, који се на хришћанској љубаг.п оснива иије противно, да човек буде сам својим судијом И заиста, ако ову ствар идеално изучавамо, изаћиће да иије ир .ЈТпвно. Алн у самој ствари иризнати морамо, да је самосуђење искључено не само моралнпм законом који се на пстини оснива, већ и впшим моралпим законом који се оснива па љубави. А зашто? За то, шго се ири самосуђењу врло мален број руководи речима св. аносгола Павла који учи : Никоме не вра&ајте зла за зло (Римљ. 12. 17. см. Мат. 7 12.). Пошто је закон, којим се забрањује човеку да сам суди, друштвена животна потреба, то не можемо веровати, да има људи, који би при здравом разуму могли желети, да овога закона нема. И сами двобојски каваљери када хладно и озбиљно размисле морају признати, да је човек само дотле човек, док живи у друштву које се поменутим законом уиравља, ирестаје нак човеком бити у оном моменту, у којем ма из каквог узрока нанушта то друштво. На ипак насупрот овој очигледној истини, двобојски се јупаци под утицајем страсгн одлучују и-гдвобој; ногама газећи основне законе друштва, сами себе искључују из њега јер у својим личним стварима сами себи суде и иресуду џелатским начипом извршују! Па као да и сами осећају, да су за време двобоја искључени нз часног друштва, сакривају се и бију се по шумама и другим скривеним местима, да би тако удаљепп од чесгита друштва, без стида и срама своје злочиначко дело извршити могли. II. Двобој је неморално дело јер је управљено противу Бога. Бог не само да жели да ми је једаи нрема другом праведни будемо, него нам зановеда да из љубави узај;1мно опраштамо увреде, те да тако помоћу измирења предупредимо све оне грехе, за које као Хришћани ни по имену не треба да знамо. Двобој је и за то неморалан, што је

у највећој иротивности са божанским законима о друштву, о коме смо напред оиширније говорили; и паиослетку неморалан је и за то, што се противи људским законима. Црква је двобој најстрожије осудили. Основни закон, којим се забрањује двобој јесте у шестој заиоведи Божјој, којом се забрањује свако убиство. У двобоју убијени сматра се за самоубицу, те као такав подлежи црквепнм казнама; убице у двобоју сматра се за убицу, који је учинио намерно убиство и такође подлежи најстрожијим црквеним казнама. Засебних одредаба п казни за особе које врше двобој. иравославна црква иије ирописала. већ се задовољила пронисима и забранама, које се на основу шесте заповеди Божје примењује на убице. Против цркве греше и сви опи, који при двобоју као номагачи нрисуствују. Пристајање на двобој пе може се оправдати тиме, што хоћемо да избегнемо назив кукавице. којим би пас назвали, ако двобој одбијемо. — Нч двобој се не сме пристатн ни тада, ако би у случају иепристајања и звање изгубили , а такође не сме се пристајаги на двобој ни под изговором одбране часши. Дакле, ни у којем случају. Па и државе се у овом ногледу и данашњим даном руководе у неколико начелима црквеним. Двобој је забрањен зако нима свих европских држава, те је нрема томе признат за неморалпо и кажњиво дело. Нема ни једие државе, чији закони мање-више не осуђују овај луди и варварски обичај, којим се у наЈвећем степену нопижава човечје достојанство. И на суирот науцп црквеној, пасуирот државним законима, двобој и дан дањи иостоји. Шта је узрок томе, шта ли није, не ћемо за сада тумачити, али изјављутемо то, да особе које врше двобој, не само греше иротиву друштвених и црквених већ и противу државпих закона; а сваки онај који не испуњава државне законе, пе љуби своју домовину и сматра се за пепријатеља њезина. Доказасмо. да е двобој у суштини својој неморално дело, да је ужасни нрестун нротиву Божјих и људских закона. Али