Српски сион

С тр . 356.

„СРНСКИ

сион*.

вр . 23.

данашњи иараштај то иеће да увиди и иризна; да, он није у стању да се уздигне на тако виеоки стенен морала. Инак зато не губимо наде! Свет мора стећи способности да се на ту висину уздигне и то што пре, јер се хришћанска начела морају остварити и оживотворити у нашем друштву, ако желимо да се назовемо нравим чедима напредног, просветног века. (Наставиће се.) Хусово православље. I. Хуситски локрет убрајамо међу највеће вјерске покрете, а особито сз нас Орба тиче, јер су га подигла браћа Чеси, који се у њему ухватише у коштац с римским католицизмом баш онда, кад је његов фанатизам, пробуђен тек довршеним крсгашким војнама, био у вајвећем јеку, кад је римски иатријарах с највећом гордошћу под троструком круном фдао на златни пресго „светога Петра", али с којега је свијету друкчије говорио, но што је св. Петар у име Христово учио. Хуситски покрет занима нас још више као православне, јер су његови вођи смијерали с њиме, да запад поврате јединству Христове цркве, да римску цркву очисте од разних јеретичких мисли и поврате је иравоме хришћанскже моралу. Ма каква била вика, да су Хусити више наличили на протестантску какву секту до на истинску Дркву, ми морамо сву ту вику презрети. Ма шта се иодметало Хуситима на пр. о причешћу, предодрећењу и т. д ипак ми то морамо одбацити, јер сва та вика долази само из римске цркве, којој не иде у рачун, да призна, да Хус и Јероним не заслужише ломачку. Шта више „ми имамо доказ, да је Хуситску вјеру васељенски патријархат с главом бугарске цркве митрополитом из Трнова, 1452. г. признао једном истом с вјером православне цркве, а само од ње да се разликује у незнатнијпм обредима".* Криво би било у овоме случају осуђивати васељенски патријархат, као да је имао у очима њеки политички смјер, јер тај његов спис о признању Хусита за православне није вриједио због ондашњих политичкпх прилика. Истина је, да се Хусити нијесу никад сјединили с православном црквом, али ко је томе *ГиљФердинг: Ру<љ, его отношеше кђ правосд. церкви.

крив? Није ли се можда против тога признања подигао глас осталих православних цркава, те су на коме сабору Осудили васељенски иатријархат и бугарског митрополита због њињихова непромшпљеног и брзог корака? Није ли можда васељенска црква с бугарским митрополитом учинила ту велику ногрешку из незнања, јер није добро познавала Хусите ? Није ли то цариградски патријархат с бугарским митрополитом учинио, што можда ни.је знао, да су Хус и Јероним заслужили, Да се као јеретици спале на ватри? Најпосле, можда су то источни поглавари црквени учинпли из мржње и пркоса према западу и његовој поглавици, римскоме патријарху? Од свега тога, није ни једно. Нема никаква сабора у историји, на којем су поглавице осталих еамосталних иравославних цркава осудили ону двојицу. а да је васељенски патријархат- учинио што иротив чистоте Православља заиста не би остао без осуде. Баш он мора као чувар васељенске цркве назити, да како ђаво не посије кукољ у ншеницу (Мат. 12., 25.). Сјетимо се Македонија и других који су управљали васељенском црквом, али кад су се огријешили о истину, сва их је црква осудила. А кад није то, да ли није узрок неуспјеху оно друго. Не, није ни то. Оба су јерарха добро познавали науку Хусову, добро са знали пут, којим иде њихова вјера. Та зар би то могла учинити она црква, која је с највећом оирезношћу и стрпљењем радила, кад су доцније разни нротестанти кушали, да је за се задобију Дариградска црква с ирва је чак и сумњала у Хусите; она их је држала за револуцијонаре и безбожнике, кад* се на базелскоме еабору 1435. г. повела ријеч о њихову сједињењу с Христовом црквом. А зар је она икако смјела и могла промијенити о њима такво мишљење, ако се није нотпуно увјерила, да је рђаво била прије о њима обавијештена. Јерарси су исто тако добро знали, да су Хус и нријатељ му и ученик Јероним билн мучеиици а не јеретици и да им је огањ спремио достојно мјесто у небу. Па кад је све тако, зар су слуге Христове смјеле да њешто учине из освете, мржње или пакости једнакоме себи, римскоме архијереју, ко.ји и ако је био на ногрјешну путу, ипак нијесу смјели потпомагати јерес и издавати је за православље само за то, да њему напркосе. Не, то нијесу смјели учинити, јер