Српски сион

Б р 23.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 357.

је било и других, који су могли дићи против њих свој глас; они то нијесу могли учинити, јер би их корила за то савјест. Чак и онда, кад су римски папе дизали и саме византијске цареве, да раде против Православља, кад су су се читаве буне дизале у православном ца,рству, а све због римског подметања и лажи, иатријарси нијесу никад ни помишљали, да створе нереде на занаду, већ су своју паству одвраћали од зла једино живом ријечју на саборима. Па кад није ништа од споменутога смело, да се оствари жеља и хуситска и васељенске цркве, онда шта је било узрок? — Узрок су томе политички догађаји онога доба. Носланица патријархова и митрополитова писата је 1452. г., а Турци већ 1458. г. учинише крај византијском царству. У средњем вијеку није долазио народ с народом, ма био и један уз други, у саобраћај; ако је било каква саобраћаја, то га је било већином у неиријатељском смислу. И прије пада Цариграда у османлијеке руке Запад је с њиме мало носла имао, нешто због даљине. а нешто што их је већ и вјерска мржња једно од другога отуђивала. А Чешка је још мање имала посла с Цариградом. Но тек се сад потпуно отуђише Запад и Цариград, кад се на св. Софији заблиста полумјесец азијског пророка. Тада се разбјеже но Западу све, што је било ученије, те му не бјеше више потребе имати ишта са шизматицима. Дакле с падом Цариграда нрекину се сваки саобраћај с далеком Ческом и у вјерском погледу. Кад није пошло за руком, да се стварно изведе јединство Хусита с Правосла.вљем, кад су Хусити остали неко вријеме вјерни науци својој, а за тијем сви прешли у протестанте, као што нам каже историја, треба да оправдамо, наше ријечи, како смо могли назвати Хусову науку православном. Хус се може назвати првим творцем реформације. Исгина је, да је он читао Виклефове списе, т. ј. оннх 45 тачака његових, којима, је хтео да поруши сав ред и науку римске цркве из темеља, но Хус је од тих 45 тачака одбацио све, које су се тицале догмата; он је истицао само оне тачке, које су биле уперене на свештеничку поквареност и ниско опали морал. Док је Виклеф хитио, да све друкчије уреди, но што је било у римској

цркви, Хус је једино тражио, да се истински врши наравствени хришћански закон. „Тешко је наћи у историји човјека, који је с таквом безусловном праведношћу остварио јеванђеоске заповиједи у своме животу. Он се угледао на творца Хришћанства и у томе, што му наука није имала догматичких формула, већ живо морално настављање. Он се не одликоваше ни необичном ученошћу, нити ђенијем писца или нроповедника прве врсте; његови радови, његове проиовједи не надмашују чак ни осредње производе тадашњега схоластичког богословља. Привлачна моћ, коју је Хус имао за сав чески народ, јесте једино наравствена величина његове личности и његова морална нроиовјед. ; '* А како је Хус сматрао своју науку, да ли као неку нову науку, има ли ишта ново у њој, што баш с тога не би било нравославно, је ли себе држао за главу нове вјере, да ли је својим јединим гласом као највећвм ауторитем обарао главне вјерске установе Христове цркве као што су чинили Виклеф, Лутер, Еалвин и други, који се с правом могу назвати вјерским реформаторима, најиослије, да ли је заиста у свему свом животу гледао на Богочовјека, како је мислио о вјерским разликама римске цркве и Православља,, може ли се ио томе назвати православним? видићемо најбоље, ако сав Хусов рад у појединости прегледамо. 1.) У првоме реду-за нас је важно Хусово просуђивање и његов закључак у разним питањима,, а тијем још важније, што су га васпитали у схоластичком духу римске цркве. Као такав Хус ни мало не сумња, да се ријечи Опаситељеве, које је изговорио Петру, не односе на римску цркву, он верује у декреталија, која римскоме еиископу дају власт над свијем Хришћанством. Па ипак он устаје против таква закључка, те каже: „Кал се римска црква назива светом, католичком и апостолском, ту се не смије разумијевати какав папа са својом колегијом кардинала, јер су они често окаљани лажи и гријехом Једина је глава цркве Исус Христос као Једини, Који је без гријеха." Хус није могао да докаже неоснованост иапских захтјева, али га је увјерило, да се не могу остварити, то, што би се њихово увађање противило моралу. Окован у окове схоластичке, теоријски сумња у спорна иитања, за тијем свако ноставља на наравстве* ГилвФердингг