Српски сион

С тр . 358.

„СРПСКИ СИОН"

Б р . 23.

ни темељ и онда га рјешава, а то његово закључивање већином је правосиавно, и ако су му силе кад кад биле слабе, да до истине дође. 2.) Хуса су осуђивали, да је горд, да је тврдоглав агигатор, који више држн до сво.јих личних погледа, него до црквеног учења, који је хтио неморалнмм начином стећи иопуларност, био страшно нетрпељив нрема осталим народима, а особито према Нијемцима, те је својом неоправданом мржњом на Нијемде подигао сву Њемачку на Чехе и био узрок великој крвавој борби, која је била узрок толиким несрећама чешкога народа. Но у Хусову животу не можемо да нађемо ни трага свима тим рђавим својствима која, ван сваке сумње, не би допуштала, да, га назовемо иравославним. Доста је само. да прочитамо његова иисма пастви и друговима, па ћемо одмах с.тећи увјерење, да те све осуде нијесу истините. Особито лијепо говори у писму друговима с пута у Констанц, где се нада у Бога, да ће га учврстити, те ће се с противницима истине борити док год узмогне и не ће, вели, ни мало иопуштати, иа још моли другове, да се и они за њега Богу моле, да не би клонуо. Даље вели, да је и Христос трпио муке за истину и то Он као Бог, „а ми се томе морамо прије покорити, јер смо само Његова недостојна створења. Драговољно нас страдање чисти од гријеха и избавља вјечних мука. Вјерни Божји слуга не ће пропасти." Па зар је тако могао да говори човјек, који је једино ишао за славом? Он је радо ишао смрти у сусрет, јер је држао, да је недостојно Хришћанину примити лаж за истину и саблазнити оне, који су вјеровали његовој ријечи. А да је Хус био жељан славе, заиста би је могао на лакши начин добити. Доста му је било, да само тргне натраг своје ријечи, да се огријеши о своју савјест, да се покори сабору, па би добио енископску митру, мјесто оне чудне капе с ђаволима. Док је још био као сужањ у косничкој тавници, Хус је дочуо, да су свргли папу Јована ХХШ., његова највећег непријатеља, који га је проклео, позвао пред сабор и наредио, да се сруши његова чувена витлејемска капелица. Хуса представљају као човјека „камена срца за непријатеље." Али шта Хус пише својима о томе свргнутом папи? „Его, та је глава збачена, земаљски је бог заробљен, проглашен

је за грјешника. . . Сабор га. прогласи као јеретика, јер је иродавао отпусте, епископску част и друга важна црквена м.јеста, а осудише га баш они, којн су од њега куповали или с њиме трговали. Ту бјеше и л.утомишаљски архијенискон, онај, који је два пуга купио ирашку епископију, коју други од њега нрекуиише. 0, зашто најприје не извадише брвно из свога ока! Да је Госиод Исус рекао сабору: ко је од вас без гријеха куповања свегиње, нека осуди паиу Јована, чини ми се, један би умакао за другим. Зашто су пред њим иадали на кољена, љубили му ноге и називали га најсветијим оцем, кад су знали, да је јеретик, убица и .јаван грјешник као што сад веле I За што су га кардинали изабрали на напску столицу, кад су знали, да је он убио пређашњега папу?" Да, те Хусове ријечи римска црква из иринцииа не прима, али оне су важне, јер нијочигледније говоре, да је он био нешто друго од „човјека камена срца за непријатеље." Хус се никад није издавао за непогрјешива у својој науци, за реформатора, за творца некакве нове науке, као Лутер, Калвин и други. Он није при препиркама био тјесногрудан као Жутер, који је чак одбацио читаве посланице из светога писма, кад га је Ек притијеснио својим доказима. Не, Хус је баш на против цијелог свог живота и у расири с богословима у Чешкој ч на Косничком сабору, па чак и онда, кад је ишао на ломачу, само молио, да му разјасне праву црквену науку. Њега није водила мисао о неком уображеном посланству, није био слијен у народноме фанатизму, већ је увијек имао нред очима правду, која му је говорила, да је дужан као и сваки прави Хришћанин истински вршити јеванђеоске заиовједи. „Знам само, да нећу послушати ни папе, ни архиепископа, да не проновиједам, јер је то иротивно Богу и моме спасењу. "* А има ли ту какве гордости? Он је иотнуно знао, да ће римско свештенство устати свим силама на његову проповед, јер је имала главну цијељ, да шиба мане његове. Он је говорио од срца, искрено и баш та га је искреност довела на Костиничку ломачу. А што је његова проповијед била узрок читавим војнама, не може се Хус с тога кривити, јер „без борбе нема побједе", а најмање би је могло бити у ондашње доба вјерског фанатизма и свемоћи * Боситеп1а ша^. Јоапта НизГ, ер181о1ае бр. 39.