Српски сион

С тр . 876.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 24

урадило . . . . то и то, мислите: да би онда г. др. Е. Гаврила дошао на сабор? Не би! Др. Е. Гаврила: Би он дошао, али не би дошао В. Ђурђевић. Васа Ђур^евиЛ: Тешко, Бога ми! За љубав споразума са еписконатом наиустио бих данашњи изборни ред. Говори се у народу да је вама, наиме, да је др. Илији Вучетићу главно, да потиснете данашњи Саборски Одбор, па да ви уђете у њега. Ја бих сузбио те и таке гласове, који се разносе но народу. То се казује на многи мести. Др. Миша МихајловиЛ: Не каже то народ; то каже Руварац, Ре8(ег 1Лоус1, Народност и Будућност. Васа ЂурђевиЛ: Барон Јован Живковић је био сам члан владе, чудим му се да он незна како раде све владе. Ако влада каже: 11011 Р088ШШ18 — ОНДа јв Ту ОДМаХ СП'еи1и8 VIС108ИВ. Ми не верујемо никоме на свету, не слажемо се ниским — па како ћемо онда и с киме да радимо ? Преклињем вас последњи пут: споразумите се, обостраним попуштањем! Чиним то и за то, што бих рад да олакшам и себи и својим осталим посланичким друговима на политичким саборима. Ако сте ви споразумни, онда имате ирава да тражите и од нас, да и ми подупремо и изведемо оно што ви овде сиоразумно углавите. Др. Илија ВучешиЛ: Ово је договор, па с тога нећу да држим говор, него ћу рећи укратко шта мислим. Допустите, да се осврнем нрво на лично апострофирање 'Бурђевићево, који је навео да се мени приговара, да ми је стало само до избора у Саборски Одбор. Кад би то било истина, требало би само да учинимо оно што се од нас тражи, па би ушли избором у Саборски Одбор.* Није нама стало до лица него до ствари. * Кад се зна, да је Михајловићев страх од „изнгравања" делила цела већнна саборска на Петровданском сабору, дакле и г. Вучетић, онда је ова доскочица г. адвоката Вучетића врло провидљив софизам. Можда ће он код „наивних" — којима је п намењен — наћи свој ефекат! За то је сигурно и каааи. Ати, као истина остаје потомству на пресуђивање ова чињеница: Већина, Петровданског сабора се бојала, да ће сабор бити одгођен чим Устав расправи, те да ни онда неће доћи до избора Саборског Одбора. У тој бојазни решила је:кадми не ћемо у Саборски Одбор, неће нп автономија у тихо пристаниште, неће ни она добпти свој Устав, а цркви и народу кад је зло било 30 година, може

На првој конференцији смо рекли: одступићемо од свога сгановишта кога смо заузели у сабору под ова два услова: 1. ако се сиоразумемо са своЈом Јерархијом; 2. ако добијемо од државне владе гаранције, да у новом нар. цркв. Усшаву иеИс бити октројака. Прво ћу се осврнути на гаранције. Ми би добили те гаранције, јер је мин. нредс. барон Банфи рекао, да неће бити октројака. Ја сам се о томе лично још боље уверио у разговору са бившим мин. саветником др. Дардајем, бившим референтом наших црквених послова у нредседништву министарстза. Држим, дакле, да би ишло лако да добијемо од владе изјаву, да неће бити октројака. Тежи је споразум наш са еиисконатом. Кад се говори о томе сиоразуму казује нам се од оте стране: попусгите и ви! То није споразум. Коме треба споразума? Свима! Дакле сви треба и да учинимо за њ све, да се споразум тај и иостигне. Једини је начин сиоразума да се одржи зШиз (рло! Не уступај ти мени ништа, нећу устунити ни ја теби; не тражи ти од мене, не тражим ни ја од тебе ништа. Стало нам је свима до тога да се еманципујемо од утецаја државне власти ■— то иде само сиоразумом. Кад хоћемо да се осигурамо иротив трећега — против ненри.јатеља наше црквене автономије — не кидајмо један од другога ништа. Оставимо потомству своме нека оно мења и дотерује, како год зна и уме —- али кад стојимо према трећем останимо при 8Ши8 ^ио — при ономе, како је сада у свима унутарњим питањима своје автономије. Хоћемо ли дакле споразума, онда останимо и у најглавнијем питању — камену снотицању — нри 8ШИ8 дио. У свему другоме лако ћемо се удесити, ако епископат не рекламује то овом приликом за љубав ствари. Кад је црква наша могла да постоји у овом стању ево већ 30 још коју годиницу тако бити. (Тога је назора и данас г. Вучетић.) У тој саборској већини био је и г. Вучетић. Је ли он иокушавао у клубу, да већину ту скрене на родољубивије и мудрије решење, то је клубска још тајна. Али ето, он данас адвоцира за ту већиву. И наша је дужност била, да укажемо на један еофизам, који по свој природи није редак при адвокатским пледоарима, али којима не бп требало ни трага прн одсудним зборовима о срећи и напретку цркве и народа. Ур.