Српски сион

Бг. 28

ваља дјецу иозвати, да погледају око себе на све стране. Гледајући зежљу и на њој широка ноља и зелене, цвјетне ливаде, златне њиве и впеоке иланине, дрвеће и шуме, а над собом плаветно небо и сунашце жарко, сјајне звијезде и мјесец блиједи итд., ваља питати и одмах одговорити (свештеник сам) како се то све зове? Свијет! Па онда сам пита и одговара одмах: ко је то све створпо ? Бог! Ко је створио човјека? Бог ! Бога дакле нознамо, ако посматрамо (гледамо) овај свијет. Но то није доста ми бисмо ради да зпамо, какав је Бог!? То знати можемо додуше носматрањем (гледањем) овога свијета: но не можемо знати све. што нам треба знатп. За то се ето долазп к цркви на науку, да чујемо од свештеника и оио, што нијесмо кадри сами од себе знати. А одакле свештеник то зна пита овај и сам одговара: из науке Ђожије. Шта ће дакле дјеца слушати и учити код цркве И у цркви? Науку Ђожију! Пошто се тако са почетницила утре пут за прву наставу о вјери, учитељ-свештеник предузеће с њима прије свега науку о Богу је.дном у Светој Тројици. Бог је један у три лица. То је наука Божија, или: то је вјера наша. Ту науку Божију ваља дјеци саопштити разговијетно, а са подобателним достојанством. Много ријечи ту не треба и не смије да буде ! Еоја су то три лица? Отац, Син и Дух Свети! Сва три скупа јесу један Бог или Света Тројица. Очигледност у овој науци састоји се у томе, да пх свештенпк научи разговијетно изговорптп: „Ео и/и,а Отца и Сћша и О катдги > №\л. а Ововаљада дјеца науче од ријечи до ријечи потиуно, правилко. По том, када науче потпуно разговијетно изговарати то, опда им треба казати на српски, шта то значи и да је Отац 1. лпце, Син 2. лице, а Дух Свети 3. лице Свете Тројице. Сада приступа свегатенпк другом послу т. ј. ноказује дјеци — очпгледно — како се треба ирекрстити , додајући још и ону кратку жолитвицу: „Сглака Отц8 и СгкшВ и Окато/и8 Понављање нека је свакоме свештено-учитељу на уму; без тога не може се очекивати зрио плод његова рада и муке. Код произнашања часнога крста ваља пазити, да кол ријечи: „ко има Отца" буде правилно склопљена рука на челу; код: „и (ј КШ д", на утроби; а код „ОкАтаги)" на десној страни, а код ријечи : гАЧ л " , на лијевој страни прсију (груди). То је, што се пма свршити ирије него што се ночне са изучавањем молитве Госнодње и др. —

стр . 443-

Молитва Господња и Богородице Дијево има се ставку по ставку (реченицу но реченицу) "цобро, правилно, на памет научити; па онда српски протумачпти. Благ и нријатан начнн онхођења са дјецом, живо п занимљизо, одушевљено и дјеци ш све разумљиво, не иревећ опширно, а не ни збијено и као од невоље, нредавање науке о вјери, донијеће обилнога плода живогу Дркве Православне и занемаренога у тој Црквп народа нашега. А то ће за пскренога родољз г ба свештеника бити награда, која се ничим другим на свијету не може сравнити и изједначити. 2. Литургика. Појам. о цркви.. Подјела цркве (олтар, храм н прптвор, [препрата]). ПГта је олтар? Олтар је најсветији дио цркве. У олтару је часна трапеза т. ј. освећени велики сто или пријесто, на коме столује (пребива) сам Господ наш Исус Христос. На трапези свршава службу Божију свештеник. У олтар не смије улазити нпко оспм свештенпка и звонара или тутора (казати дјеци какви су то људи; шта пм је посао; кад смију улазити у олтар нпр. звонар додаје кадионицу, тутор шкрби, да буде свијећа п тамњана. 0 побирању и однашању у олтар новца, не треба дјеци прпповиједати.) У олтар смију улазити п она дјеца, која ће читати апостол или се у чирјаке облачити. Звонар, тутор и дјеца, кад улазе у олтар, свагда се морају прекрстити. То мора сваки и онда чинити, кад се враћа из олтара. У олтар воде троја врата. На она велика (царска) смнје улазнтн и излазити само свештеник — нпко други. А женске не могу ни на једна врата у олтар улазити. Кконостас. Оно што днјели олтар од остале цркве зове се иконосгас. Шта видимо на њему ? Иконе. Шта су иконе? То су освећене слике, које нам прнказују или лпце Божије пли лице матере Божпје, пречисте Дјеве Марије, или кога од светаца, угодника Божијих. Има ли још каквијех икона? Има. Које су то ? Има их које нам приказују овај или онај догађај у животу Господа нашег Иеуса Христа или пречисте Дјеве Марнје, Мајке Божије. Све то треба у облику приновиједања дјеци казпвати и сталне одговоре од њпх тражпти. Кратко, али јасно, разумљиво ноказујући им сваки предмет, о ком говоре. Амвон. Амвон је свето мјесто, одакле мушка д.јеца читају аностол. Са тога мјеста говори свештеник науку Божију, проповиједа. Лијевниг^е. Пијевнице су МЈеста, гђе се из црквених књига ијевају пјесме црквене на служби Еожијој. У нпјевнице не треба да залази нико други, осии

„СРПСКИ СИОН