Српски сион

К,. 28

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 445

Адм. Одбор овај у данашњој сједницп својој, обзирол на превелпк}' моралну корпст, што ће је од надзора тога рада са ваншколском дјецом пматп српскп народ наш, — ријешио је велимо. да свака овоподручна црквена општпна паша, из црквене благајне на олтар просвјећења ваншколске дјеце наше, нрпнесе своју лепту, а то је по 4. (четпрп) фор. на годпну; за год. 1897. из тзв. непредвидљпвих трошкова, а почам од 1898. да редовно уврштава ту своту у свој прорачун годпшњи, као годпшњн издатак. Да прпнесе тај дарак, иа омогући споменути спасоноснп надзор рада са ваншколском дјецом нашом. Налаже се стога црквенпјем општннама, да свака по 4 фор. годгшње, у нме нутнога трошка на правилну „Намирницу" исплати споменутом надзорнику, кад у општину ради надзора ваншколске дјеце дође. А надзорницн за сад су; катихета, протојереј Милош Лалпћ, за протоиресвитерат лички, коренпчки и вилићки ; катихета, ирото.јереј Адам Муждека, за. нро топресвитерат костајнпчки, будаштански, и од кирпноглинскога само за парохпје: Славско-Поље, ВргинМост, Сјеничак и Стјепан; а катпхета Јован Воркапић за протопресвптерат нетрињскн и остатак кирино-глинскога. Ову наредбу саопштпте нодручпнм Вам црквеним општинама. Из сједнице Епарх. Админ. Одбора, држане у Плашком, 18. децембра 1896. Дакле, „да се Еиархијска Пласт. узмогне освједочити о раду и усијеху у настави о вјери са ваншколском младежи", одредила је она овим наредбама, „ да се уз посебан надзор њезиних нарочитих иовјереника нма обављати у свакој парохпји годишњи исппт." И сваки човек, у ком је моралан осећај довољно развијен, и сваки православни Србпн, којп са сваком благодарношћу није раскрстио, знајући какво је стање затекао данашњи енискои ГорњоКарловачки у својој дијецези, и прпзнав, да се од рада тога епископа духовни нреиорођај нашег тамошњег народа може очекивати, — са дубокпм поштовањем пришао би томе еиискоиу, скинуо кану и пољубио би у руку тога еинскона. Но, тако не чине људп п Срби око „Србобрана." Човек, који логично мисли, и Србин, којем је искрено стало до св. Православља, морала и вере у нашем пароду, тај не би бпо у стању, да носле ових наредаба епархијске власти Горњо-Карловачке п носле властпгих иризнања н тврдњп учињених у мало час цитираним речима „Србобрановим", напише оно, што је у 69. и 70. броју „Србобрана" после

тих речн штампано. Свака логика, свако паметно родољубље, сваки истинити религијозно-моралнп осећај и свака нскрена оданост св. Православљу такво пис-ање апсолутно искључује. У „Србобрану" налази оно своје стовариште. Признавати онаку пустош у иогледу верског васпитавања п обучавања нодмлатка нашег у Горњој Крајпни. што га је данашњп впреосв. господин еппскоп тамошњн затекао, а од рада овога епископа „збиља се надати ирепороду духовном нашег народа у Гор. Крајини ", иа после свега тога онако замаглити очима п умом и насрнути на тога пстога еппскопа а трошак за рад око гога препорода наназватп ,,излишним'\ — ванстпну не долакује већ нпданашњем „Србобрану", н ако се по њему однекога већ доба узвитлавају нека млада и стара господа као успркос сваком разуму, сваком резону и свакој ко ристи српској. „Србобран" је овим ннсанијем и сам себе надмашио ! Што мање разумевања ствари о којој се пнше, а што више накости и мржње нротив кога се ппше, то је данас утакмица код „Србобранових" ђетића. Таква квалификација одлнкује снецијално најновијег „Правдољуба" у „Србобрану". За њега је установа нарочитих повереника за посебан надзор о раду п успеху у наставп вере са ваншколском младежн — „још нигђе непатентирана институцпја", „чудна и загонетна". Његовој иамети је ненриступачно и то, да је епископ „врховни надзорник" тога рада. А да је енпскоп и „врховнн учитељ у својој епархији", то господа око „Србобрана" још ннкада нису ваљда ни чула. Разуме се, јер се нису потрудила да нрочитају нп бар 92. н 104. §. „Нравославног црквеног нрава" од Дра Ник. Милаша, нли бар да оду до својих у Загребу свештешша, па бн им ови о томе брзо коју прелекцију дали. Епископ је једини н искључивн и учптељ и надзорник у својој дијецези (сама реч епискон значи надзорник). Према томе учити може онај само, кога Епискои на то овласти , а надзирати ту науку може неко само у име Еиискоиа. Проте су окружни (стални) надзорници у свом округу. Но то не искључује и не поништава ираво Енискоиа, да за надзор одреди нарочита лица. На темељу тога свога права и на темељу нрава п делокруга епархијскпх конзисторија, одредпо је еинскоп у споразуму са конзисторијом те нарочите надзорппке. И све бн то можда сад већ било право п „Србобрану", али му пе иде у главу и не може му родољубиво срце да прегоре, да се радн тих нарочц-