Српски сион

Вро,ј 35.

„СРПСКИ сиои а

С тр . 567.

Нре него што је отворена сутра дан, у четвртак, трећа редовна седница, била је конФеренција, на којој је дебатовано о спремљеном законском пројекту за уређење свештеничкога стања, који се мислио изнети на узакоњење иред Народну Скупштину. Истога дана но подне био је четврти састанак, који је отвореи у 4 часа ио подне. Иосле неколико предлога о понуњавању парохија и о расправи иоиа Марка Петровића о застарелости свештеничких кривица, вођена је дебнта о нројекту за преуређење свештеничкога стања. Прота Милан Ђурић предложио је, да се то нитање одлоаш до бољих при лика. Велик број свештеника прихватио је тај иредлог, док је један део говорника био одсудно противан. Носле одмора председник је ставио на иоименично гласање: да ли да се рад на нројекту продужи преко изабране комисије, или да се одложи. За продужење рада гласало је 83, а против 78 гласова. Тако је рад на пројекту о преуређењу свештеиичкога стања поверен новом главном одбору свештеничкога удружења. За тим је седница претворена у конФеренцију, на којој се већало: кога ће се пројекта комисија придржавати: архијерејског или нројекта главнога одбора. Поред тога на конФеренцији су измењена нека раније донета решења, и у 7 и по часова беше завршена. — У иетак, у 7 и ио часова пре подне, отночео је пети и последњи састанак, који је отпочет са конФеренцијом, која је трајала до 8 г / 2 часова, а затим је претворена у редовни еастанак. На тој седници донета је резолуција, коју је скуиштина уиутила високонреосвештеноме митрополиту и у којој је изјављена захвалност архппастиру на пажњи, коју је указао свештенству одлагањем пројекта о преуређењу свештеничког материјалног стања, док се и свештеничка скупштина о томе не саслуша; даље, да ће свештенство стајатн уз свога ноглавара цркве и архијереја, стављајући им своје срце и душу на расположење и верујући, да ће они о њихову стању озбиљну бригу водити; и умољен је митрополит, да буде веран тумач све штенпчке захвалности министру просвете, што је веронаука проведена кроз све разреде гимназија*, те је омладина у могућности, да се што боље упозна са хришћанском религијом, св. Православљем и моралом. Резолуцију су потгшсали * Новим законом о средшим школама од 14. јула 1898., што га је донеда прошла Народна Скуиштнна у Нишу. Ур.

сви чланови скупштине и решили, да је корпоративно предаду Архипастиру. Донета је и резолуција о пројекту за преуређење свештепичкога стања, а нарочито о чл. 120., који се сдноси на премештај свештеника са нарохија административним нутем. Резолуцију ту доноеи мо у целости и гласи овако: „Девета редовна Свештеничка Скупштина, нозвата речју свога веома уваженога и љубл.енога Поглавара ерпске цркве, Високопреосвећенога г. Митронолита Инокентија, да размотри израђени иројекат св. Архијерејског Сабора о преуређењу нашега материјалнога стања у вези са чланом 120 израђеног пројекта законског, који говори о премештају свештенства са парохије, админнстративним путем, приступивши са пуно љубави послу овом нашла је: 1, Да је св. канонима велике васељенске цркве утврђена, а вековима освештена праксом призната сталност свештеничка по иарохијама. 2, Да впши интереси наше Отаџбине п народне цркве захтевају, да се одржи сталност свештеничка на парохијама код нас, ради оне наше браће, која са самоирегоревањем служе вишим интересима Српетва и свега Православља и подржавају вековима заветну мисао Србин.ову и код оне браће наше, која се налазе у српеким земљама, а под туђинском влашћу. А тој заветној мисли и вишим интересима Срнства и свега Православља, та браћа свештеници могу само са успехом да служе, што им туђинскавласт, поштујући каноне и аукторитет црквени, нризнаје некретност на парохијама, паје оправдано бојати се, да доношење закона код нас о административном иремештају свештенства не иослужи као подлога и за доношење таквог закона н од стране туђинске власти на штету иравославља и браће свештеника, који служе Во г у и народу српском у тим крајевима српским. 3, Да свештенство КралЈевине Србије, но примеру својих старих предака, са нуно л.убави и воље залагало је и залаже све силе своје за срећу и величину Престола, Отаџбине и Цркве; родољубље свештеничко вазда је било велико и искрено, оно је као такво до сада увек признавато и цењено како од стране владаоца српских, тако и од стране наших родољубивих Архијереја и васколиког срп. иарода. Срнско свештенство до сада је увек само служило интересима своје Отаџбине, Св. Православља, свога народа и Срнства. С тога свештеничка скунштина са ужасом