Српски сион

кр. 35

„гргтски сиои "

таквим успехом тежи и да се гаквим делима ирослављава. Наша је порука сазваној коиФеренцији ова: Присташгге на расираву » донашање устава (каквог год ви хоћете) и обратите се у том иравцу изјавом своме Патријарху а без тога пристанка не нодастирите молбе ии своме Еладару. Све што уради те без тога нристанка, нема изгледа на усиех и ие скида одг^ворности сасаборске већине. —рНеосновани приговор. Г. барон Живковић је ј своме позиву на конференцију учинио приговор, да Његова Светост Иатријарх није досад нгшта чинцо, да се сабор сазове, и ако је носле одгоде габора у седници од 26. јула 1897. изразио наду , „да ћемо се наскоро онет састати". Г. барон, дакле, у целоме конферисању трију конференција, одржаних у цатријарашком двору, није зар могао видети никакве кораке чињен« у ту сврху: неби ли се дошло до наставка одгођеногасабора?! Сигурно зато не, јер је сувише био окупиран иослом око сметања, да се до те могућности дође. Дитирајући иак изражену наду Његове Светости г. барон је изгубио из вида, да се таковим надама, нарочито у конкретном случају, постављају и неки услови и да се оне оснивају увек на претпоставкама. А, или је заборавио, или намерно прећугао, да је Његова Свегост те услове и претпоставке изричио, у едносном свом саборском говору, и иоставила. Није Његова Светост само изразила наду: „да ћемо се наскоро опет састати", него је, пре изражене те наде, благоизволела и ово рећи: „Жао ми је, искрено вам исповедам, што не могосмо рада свога, тако рећи ни отночети, — а камоли довршити, или што-то, свршити, —- на корист цркве и народа нашег. „Ја не ћу да кривим никога, ннти ми је намера. да коме пребацивања чиним са неудаће наше, и што је ствар нашега сабора до тога доведена, да ее без уснеха разлазимо, али не ћу ни да правдам кога — Сваки од нас, нека да рачуна савести својој! — па ће видети и сам, на коме је кривица!? к Но ја се ипак тешим и не очајавам, јер се надам, ца ћемо, користећи се овом бесндо-

дном борбом на првом доидућем састанку нашем, бити обазривији, хладнокрвнији, поверљивији-и родољубивији, — те да ћемо ирекинуги рад свој, са више љубави и узајамног поверења, ако Бог даде, продужити и жељеноме крају иривести." Је ли се испунила ова (прва) нада Његове Светости ? Није. 1 Је ли се без ње могла испунити она друга? Није. Јесмо ли, користећи се бесплодном борбом па Петровданском састанку, иостали обазриви.ји, хладнокрвнији, поверљивији и родољубивији? Једном речи: јесмо ли се пос-ле одгоде сабора оспособили и спремили за успешно еаборисане? Нисмо. И зар је онда основано, родољубиво, па и добронамерно замерање Његовој Светости што није подастрла до данас надлежном месту представку ради састанка одгођенога. сабора ? Или је то пребацивање само бацање песка целом народу у очи?! Добро је, да подсетимо г. барона на речи г. кр. угарског мпнистра председника барона Банфија, у конференцији код њега 14. марта 1896. одржаној, а наиме: „да влада, имајући и најбољу вољу, да срнски црквени конгрес сазове, мора ипак такође имати пред очима одговорност своју, да има у рукама и неку гаранцију за успешан рад конгреса, ако Круни предложи да се конгрес сазове." Нека и после ових речи г барон Живковић метне руку на срце и нека, разрачуна са својом савешћу, да ли је каваљерски ириговарати своме Патријарху што не пријављује и не предлаже и не моли сазив сабора ни онда, кад не само да нема никакве гаранције за успешан рад сабора, него кад саборска већина, потпуно уверава о неуепеху његову, и кад му она интрансигентним становиштем своје негације одузима сваку могућност и сваки резон за пријаву и молбу сазива саборекога. Г. барон Живковић .је био државник и врло добро ће знати, шта би значило да митроиолит-патри'арх у ситуацији: превишње иостављене жеље и наредбе гледе саборскога задатка с једне, и расположења наше саборске већине с друге стране, подастре Његову Величанству најионизнију нредставку и молбу са сазив одго|енога сабора пре, него што је разлог одгоде уклоњен, а гаранција за могућност саборекога рада добивена. Па што није никад сиично томе еаветовао као подбан троједничким Бановима, и што он као државник (а друга је ствар