Српски сион

Врој 42.

Стр. 679.

ће, па ма они били наши и анимозни начелни нротивници; особито не у нашим приликама., кад погрешност и неудаћа њихова рада значи — ошнту нам штету. Слушали смо шта говоре они, чија је била конференција. И они су већ казали много. Радикали, ио своме обичају граде се „куражни". „Браник" им одговара, са много више искрености и истине, него што смо је иначе сретали гледе наших ствари у ступцима тога листа. Са деломичним задовољством смо прочитали и уводни чланак у 122 броју „Браника". Истина, и тај чланак је написао „Ајакс", али овом приликом под инспирацијом „добро расположенога" Улиса. Деломично је наше задовољство с тога, јер се у њему н« излази са целом истином на среду. Задовољни смо ииак с љиме, јер се приближује истини. И оно, што је у њему од истине. не малн је доказ, да смо увек имали ираво, кад смо то исто не само нагла,шавали и доказивали, него и према томе поступали. ГГрочитав поменути чланак „Браников" скоро да се мало и обрадовасмо. Е, Боже, иомислили смо, хоће ли после фаталнога заноса разјуначених наших избраника, наступити већ и доба ладнога суђења, признавање пстина и рачунање са чињеницама? Да је бар у „Бранику" увек нисано, као што је у овоме чланку, да су његови људи увек тражили и признавали истину и снагу иостојећих чињеница, колико би штете уштеђено и колико би добра досада учињено било у нашим јавним пословима?! Ми смо увек били мишлења да граваминалне адресе и „жаљења* — ,неће помоћи ништа."" Били смо увек мишљења, да је иремилостиви наш Владар „устнван владар и да ће се И данас свакако обратити мађарској влади, пре него што би донео какво решење у нашо.ј ствари." Били смо увек уверења, да је политичноавтономно „ајнемовање" наших опозицијоналаца, не само „невина" него и фатална за нашу автономију „самообмана". Зар нисмо и »и казали, да би „граваминална адреса дошла натраг од Краља и — неирочитапа?! и Је.ст, све смо ми то говорили, али онда кад .је требало и кад није бџло доцкап. Зар нисмо и ми говорили: Треба на свом

огњишту сложним и смишљеним радом да сузбијамо општу опасност нашој автономији ? Зар нисмо поручивали нашој оиозицији, да „приномогне иобеди умерене струје" ?! Јесте, све смо ми то говорили не једаред, али не — ро§1 Гекћш). Али. кад смо ми тако писали, добацивало нам се од наше опозиције: дрвље и камење. А да смо сви тако и увек мислили, писали и радили, ире избора за Петровдански с-абор и за време сабора — не би данас кршили руке и лутали по мраку нашег автономнога лавиринта. Но није још сасвим доцкан да се и напретку своме окренемо, и ако је без сумње много пропуштеко. Али, приближивањем истине несме се сташи на ио иуша. Из свога на-јновијега тшсања људи око „Браника" треба, као родољуби и значаји, да повуку и све конзеквенције. Кад признају, да граваминална адреса неће помоћи ништа, кад признају да и одаслана петиција неће имати успеха; кад признају, да је сво то „ајнемовање" само „невина самообмана". зар се они неће хтети отрћи из тих самообмана, зар неће хтети престати разоравати наш организам којекаквим „ајнемовањем" ?! А кад иризнају уставност нашега Владара с једне, а „јак и силан уплив Мађара" с друге стране; кад признају да неће Краљ „нризвати Банфија и тражити од њега оставку" —, за.р и онда још сумњају увиђавни људи око „Браника", да не треба разбијати нашу автономију о камен дневнога реда и сву цркву и народ о њега ударати, а не обићи га мудро, као што други раде, те латити се носла и пута који може битн од успеха!? Зар неће и делима потврдити истинитост својих речи (119. бр. „Браника"), „да „кураж" сама за себе у политици вреди онда, кад с пожртвовањем себе самога бранимо опште интересе и права. На рачун народни бити само куражан, да то није врлина, која у полптици вреди нешто" ? Ако су ове речи озбиљно пзуштене и ако се са њиховим конзеквенцијама искрено рачунало — ми би се радовали, а било би на опшгу корист. Иначе би оне биле доказ само тога, да извесни људи и кад се накану, да нстину и право кажу, не могу тако и да раде, било из којих разлога. Ако су томе разлозп личне прнроде — јер начелне разлике,