Српски сион

В р . 46

„ОРПСКИ ОИОН."

С тр . 736.

сабора, и извршења, као рада појединих аутономних органа. Значај његов пак као врховне надзорне власти, која се у оквиру аутономије по себи разуме, нарочито се истиче према државној власти, којој је тим, које ускраћено, које онемогућено вршење ових права, што их је у току од скоро двеста година присвојила, које јпјигја 1етрогит, које Гпсипа ћот1пит, (неправде времена и небрига људи). Стални одбор, са оваковом компетенцијом, сматрао се у оно доба као велика народна тековина, нарочито према дрокавној власти. Наравно, да овакав одбор никако није ишао у рачун тадашњим мађарским државницима, који су са своје стране истицали дрокавне тековнне у нашој цркви и аутономији, и нису били вољни од ових својих, до тада фактично вршених права, ништа попустити. И то је био један од поглавитих узрока, што се саборско устројство 1870. није одобрило. Њихова тадашња политика ишла је за тим, да с једне стране ослаби моћ сталног одбора и да га сведе на прост апелативан форум, где би државна власт имала последњу и одлучну реч; а с друге стране, да преко мере оснажи сабор, кога је самосталност и слобода била са свим поништена, нама силом наметнуте системе појединих статута. Оваково изигравање аутономних права наших пошло им је тим лакше за руком, што је тада на место доброга генија аутономије, дошао министар 11аулер, доктринар и шовиниста, који је подлегао упливу практичних мађарских државника. Ево, како је овај у поменутом отпису свом од 7. јуна 1871., пресудио и осудио стални одбор: „Сам стални одбор, као што је у саборском операту нацртан, појављује се као такова институција, која се види, да је на то одређена, да док с једне стране постојећих црквенпх власти уважење слаби, с друге стране само сваке треће године скупљајућег се конгреса делокруг и тако у црквеним, школским и фундационалним делима српског патријархата сву власт бригу задавајућим начином иреотме." И жалосни радикали стоје на истом

толге становишту, Они су најжешћи фанатици у пропаганди системе појединих статута, што је то исто у аутономији што и пропаганда назаренства у цркви. И они сузбијају најважнију, али њима „бригу задавајућу" моћ саборског одбора, и силом би га хтели да сведу на инстанцију, којој је обешен на врат тешки јарам клаузуле саборског устројства. И они се старају за ауторитет и власт, што ће рећи за своју окупацију, и то још незакониту, саборском одбору подложених народно-црквених органа, и хтели би и легислативу и ексекутиву ма то било и противу битних интереса аутономије — да споје у укљештеном сабору* само зато, што у њему имају за сада диктатуру. Може ли бити жалосније слике несвести! Не може се, дакле, порећи овом сталном одбору — јер то би значило порећи његово бића — компетенција извршне власти, и то најшира, јер оближе не обележена, са свима моментима њене функције, а то ће рећи: са правом наредбе, организације и коерцитиве. К'ад би се упустили у опширнију расправу ових момената, не бп било краја нашем писању, а то није ни нужно, јер то су све познате ствари правницима, изузимајући правнике и фалкутетски образоване људе вршачке и њихове потрагуше. За свакога правника довољни су досадањи наводи, а да буде на чисто и са садржином и са обимом компетенције сталнога одбора. А кад се та, некадашњем министру угарском и садашњим радикалима „бригу задавајућа" компетенција не може порећи тадашњем сталном одбору, не може се порећи ни садашњем саборском одбору, јер је овај у том погледу са свим то исто, што и стални одбор. Делокруг саборског одбора, означен у 22. §. тачка а.) и б.), тај је исти, што и делокруг сталног одбора, обележен у чл. XXVI. саборског устројства од 1870. * Милетић је нанисао у „Застави" 1875.: „Иаша је аутономија у кљештама, дакле је укљештена. Никаква уредба, на ни така, која се не дотиче круга ни државне ни јерархијске власти, не може се створити без иотврде државне власти."