Српски сион

Бк 46.

„СРПСКИ СИОЊ"

С тр . 737.

одлагања, а никако не дирати у, рецимо, начелна или важнија иитар>а, као што је баш ово, о кож се рзди и које је без нужде и нотребе ето толику буру у јавиоме мњењу изазвало." А иосле овога казује и ово: „Саборски одбор није орган државне власти, него је аутономии орган сабора, иа с тога треба да су му аутономија и све њезине установе права светпња, које треба свом снагом уверења и самога положаја свога заједно са иатријархом на челу, да чува и брани." Ми у оваком умовању неможемо да нађемо логике. Саборски Одбор не може без нове замене — онако без трага ишчезнути. То је и слово и дух автономног закона, а лежи п у самој нарави ствари, да данашњи тај одбор и данас постоји, .јер другим није замењен, и — он је ипак требао дати оставку! Саборском Одбору треба да су све установе автономије наше права светиња, које треба свои снагом уверења и самога положаја свога да чува и бранн, — али зато ипак није требао незакониту и самовољну епархијску скупштину Бачку, која се поставила над сам закон, да разреши! Пошто је он данас једно „привремено тело", он је, по г. писцу, имао мирно гледати безакоња у епархији Бачкој. а по истој логици имао би та незакоња и евентуална свака чуда и покоре мирно трпити по целој митрополији, по целој автономији. „ГГолитичка пристојност" и „јаван морал" би то захтевали, но логици г. Загребачког писца! Г. писац сигурно није добро посвећен у целу данас силом заоштрену ствар. Иначе не би рекао, да је данашњи Саборски Одбор г дирао у начелна питања", јер би знао, да је та питања решио Саборски Одбор из г. 1885./6., а данашњи да је само на темељу његових наредаба постуиао. Чудан утисак чини овај део умовања г. писца. Избегавамо све друго, што би, под тим утиском, а на темељу писанија г. писца, могли казати, и само нека му је наша порука: или — или. Или треба неку ствар свом снагом уверења и самога иоложаја свога било бранити било нападати, или — треба ћутати. Иначе не може бити говора о „политичној пристојности," а још мање о „јавном моралу." - иЋ

У е т а в црквене и школске самоуирав« срнскога иравославнога народа у Босии и Херцеговини. (Свршетак.) XI. Црквено-школски запт. Нлан 287. Српски црквено-школски сабор установиће нарочита правила, о држању реда и исиуњавању дужности, разних црквено-школских власти и њихових чланова, и о последицама прекршаја тих правила о запту, о иоследицама злоупотребе власти, пренебрегавања дужности, и непоштовања овога устава и свих црквено-школских установа и одредаба. Члан 288. За казне унотребљаваће се црквено морална сретства, нарочито ће се употребити пак: ускра/ћивање да може неко да ужива извесно право да, бира и да може бити изабран за члана, које црквено-школске власти. и да врши неку дужност. Но то. ускраћивање може трајати најдуже на оно време, до којег важи право избора чланства, и вршење неког права и дужности. Члан 289. Ако се цело једно тело огреши о своје дужности, може га претпостављена црквено школска власт распустити, али мора истодобно одредити у на.јкраћем року и дан новог избора и шаље на исти свог повереника или поверенике, да руководе, тим новим избором. Чла-н 290. Они самоуправни чиновници, који имају сталне плате, могу се казнити и ускраћењем једног дела плате на одређено време, које несме дуже бити од године дана. Члан 291. Земаљски судови могу ради сметања и хулења православног верозакона само онда постунати, пресуду донети и казну извршити, ако надлежни епархијски духовни суд пронађе, да је верозакон заиста повређен. Тога ради морају земаљске власти сваки таки случај одмах доставити епархијском духовном суду, ради извиђаја. XII. Свештенички запт. Члан 292. Кривице свештеника мирскога или монашкога реда, које се казне по земаљском казненом законику извиђају и кривце казне надлежне земаљске власти. Исљедна је власт дужна чим реши да се за оваке кривице над свештеним лицима от-