Српски сион

В р. 50

.ОРЈТСЖИ СИОП и

Стр. 807

називају царским или светим вралима. Та врата воде из храма уираво к светоме престолу. У источној страни олтара, баш према престолу, налази се у зиду обично издубљено место, које се назива горњим местом, по свој прилиди с тога, што је оно највише место у олтару. Оно је одређено, да на њему седи само архијереј и представља небеснп престо великог Архијереја Исуса Христа Олтар има још два оделења, прво је жршвенитс, а друго дјаконик или сасудохранилница. У жртвенику се свршава проскомидија; жртвеник се налази на северној страни олтара и с храмом га спајају т. з. северна или лева врата (двери). На јужној страни олтара смештен је дјаконик у којем се чувају свештени сасуди и свештена одела. То место назива се за то тим именом, што су у старо време све ствари црквене иоверене биле дјаконима на чување. (Нов. скриж. ч. 1. стр. 25.). Олтар нам представља небо где по преимућству живи Бог, и но томе је олтар најсветије место у које могу улазити само лица носвећена на службе црквене; световњаци и женскиње никако не смеју улазити у њега. Д м к цј н х. Реч ову доводе од аш$а(ш иењем се\ овом речју означава се узвишено место са којега се говори да чује сав народ. У нашим црквама амвоном се назива узвишено место пред царским вратима, на којем стоји дјакон кад чита јектенија, Евангелија и са којега проповедници говоре народу ноуке. Л/иинк. Ова је реч јеврејска и значи исшина (атеп). Као део говора она је именица, али се у Св. Писму употребљује и као наречица за потврду нечега и тада значи: тако је, заисша, нека буде, нека буде шако; у таквом значењу употребљена је ова реч на пр. у Второзак. гл. 27, ст. 15—21, те је и у нашој словенској библији преведена речју „Б8ди. а При нашем Богослужењу а,минк се употребљава у носледњем значењу. Реч алжнк као и несма аллилШ, скоро код свију Хришћана не нреводи се, л већ се употребљава на јеврејском језику. ЛллилВТа је похвална несма у славу Створитељу, а <шинн јој служи за иотврду. По томе ове две речп остају неиреведене до живота будућега века, до онога времена, у које ће онет бити „кса зелма упчгк бднн"к, и гаасх единх кс-к/их." (Пмт. 11, 1.) ДналогТи, или као што се обично говорп

<нш»и, реч је грчка, која је састављена нз речице аш и именице ХоугТоу. Пошто именица ова долази од корена Хбуод, реч, то буквално значи: месшо с којега се говори, — узвишење, проиоведничку кашедру. Речица аш значи уоиште дпзање горе, или горе, или мећање једне ствари изнад друге. У цркви се аш ХоугТоу-ом назива повиши сшо, у кога је иовршина мало нагнута и на коју се сшавља књига из које Ле се чишаши скуиљеним вернима. По сво.ј прилици ово бијаше прва употреба аналогија, али касније се он почео употребљавати и ради тога, да се на њ меће ради целивања и цоклонења св. Евангелије, часни крст и празничне иконе. У главном пак аналогиј је одређен ради читања св. Евангелија и ради читања проповеди. Због тога јз и застирач на аналогију обично украшен иконама св. еванђелиста. — Овако је код Руса. — Код нас Срба пак постоје засебни аналогији за читање св. Евангелија, а засебни за стављање икона за целивање. Први стоје у олтару и износе се по потреби на солеју када се чита св. Евангелије, или иоје величаније којему празнику. Аналогиј за целивање стоји обично на солеји, или ниже ове, према престоној пкони Христа Спаситеља. У неким црквама има по два овака аналогија, и тада стоји један с десне а други с леве стране насолеји; такође га мећу где год и на средину цркве. Код Руса пак нема засебна аналогија за читање св. Евангелија а засебна за целивање, већ се за оба ова акта употребљава један новиши аналогиј, који стоји на солеји пред иконом Христа Сиаситеља и на коме се налази икона, коју пономар скида када је потреба да се на аналогију чита св. Евангелије. 0 велпким празницима овај се аналогиј ставља на средину цркве, и на њега се полаже икона ради целивања, којој народ нристуиа и по целивању прима од свештеника мироносање. Знаде/иа. (Ауа&Гјјла) Реч је грчка и значи искључивање, удаљавање нечега од средине, с неком извесном цељу н. пр. кад се нешто одели да се да на дар, за успомену (Левит 27. ст. 21 ,)\ дизање у вис, освећење, — религијозна иосвета; иринашање жртве (Лев. 27. 28). Када у хришћанском друштву подвргну кога анатеми, то значи, да дотични престаје бити чланом хришћанскога друштва, што се показао недостојним да и на даље бу-