Српски сион

Б рој 51.

„СРПСКИ СИОН"

С тр . 815.

нијем, као што чине и чинила су од вијекова ђеца многијех богатијех родитеља, већ у страху Божјем и родитељском; учећи се кЉизи и закону Божјем; дијелећи, са знањем својијех добријех и иобожнијех родитеља. милостињу сваком, ко ју је у њих затражио; долазећи у цркву свету свагда, када је вријеме било за то, — иак до мирне и тихе његове кончине, каковом може само да оконча живот, избраник и угоднич Божји. Морао бих вам проповједити и поновити све оно, што је св. Никола као првосвегатеник и слуга цркве Христове чинио, да се слава имена Божјег, истина Његова света и правда свуда чује и вргаи; што је у обрану цркве Христове и вјере свете говорио, чинио, иоднио и иретрпио; морао бих вам ређати дјела милостивог срца његова, којима броја нема; морао бих вам нриповједити и чудеса, гато но их је вјером својом великом у славу Божју чинио, пак бих преда ва,с изњео тек слабу слику велаког светитеља и угодпика овога Божјег, коме св. црква наша није могла да нађе довољно имена, којијем би назвала врлине све и љепоте дугае његове! А круна свијех тијех врлина и љепота, била је вјера његова. Јер, живио је, радио и борио се, страдавао је вјером, пак је опет побјеђивао и прославио се вјером. Вјера је била онај извор, из кога су потекла велика та дјела и подвизи хришћански, којијем се је прославио; којијем је задужио свету цркву Христову за толико, да га и најпотоњијем нараштајима за примјер и углед сгавља. Пак вјера је прво, чему треба да се од св. Николе научимо. Ну, гато је вјера хршићанска? Вјера је снага и моћ душе нагае, да тврдо очекујемо оно, чему се надамо и да усвојимо и примимо као свету истину оно, гато не видимо. Бога не видимо, али знамо, да га има; иравде Божје и суда Божјег није нико видио ни чуо, али свак га се боји п плагаи; царства Божијега не нозна нико, али свак га жели, а све то чинимо вјером. Вјера нам каже, да Бога има; шта је воља Божја; какова је правдаБожја; како ћемо царство Божје добити. Вјера нам каже, да Божјом вољом живимо и циљу оном узвишеном идемо. Вјера нас учи, како да Богу угодимо, а какс ближњему свом. Вјера нам улијева поуздану наду у срце, да ће Бог сваком платити по дјелима његовијем. Вјера је извор сваког добра и добродјетељи; вјера је

покретач највећијех, најузвигаенијех и најплеменигијех дјела на овом свијету. „Е-крВннцЈ/их кса коз/можна с8тх" каже сам Господ Исус Христос. Вјера је, дакле, ватра она света гато но жаром својијем освећује свега човјека, покреће га на на.јвећа дјела и чини душу његову храмом Божјим. Без вјере био би нам живот нуст и празан. Без вјере био би нам живот само терет њеки, кога би очајно носили и једва ишчекивали часа, да га се ријешимо. Без вјере не би знали, зашто смо на овом свијету. И тешко оном човјеку, тегако онијем народима, у којијех те свете ватре, у којијех вјере нема. Ну, има ли у нас те свете ватре; има ли у нашет народа вјере ? Љубезна моја браћо! На жалост морамо признати, е у нас та ватра света не гори оном снагом и онијем жаром и пламеном, како је њекада горила. Јест, њекада, у блажена она врјемена, кад но је српски народ рађао и давао Богу и св. цркви Њемањиће славне, што нам толике задужбине иодигоше, нак светитеље и угоднике Божје: св. Саву, Симеона Мироточивог, Арсенија и Максима, св. Стевана Дечанског, св. Цар-Ј1азара, св. Ђурђа Кратовца и друге; пак многе хиљаде онијех, нама незнанијех, али Богу милостивом знанијех, блаженијех и славнијех бораца, гато но дадогае живот, благо и главу за свету вјеру своју. Било је те вјере у нагаег народа и онда, кад но се је нрви његов син са најмањијем и најнезна.тнијим упоредо борио за светиње своје и чувао их не само од просте и сурове силе, већ и до нрепредености и лукавства западњега. Било је те вјере у нагаега народа и онда, кад но су сви његови синови и кћери без разлике једнако в.јеровали у Бога милостивога, једнако му се молили, једнако наде сво,;е на Њега полагали; кад но је нагаем народу црква, св. причест, пост, молитва, итд., највећа светиња била, спрам којијех је највеће страхопоштовање осјећао; кад но су му хригаћанске дужности најпрјече биле и најрађе их вршио. Али данас је нестаје. А да је нестаје, видимо и знамо по свему и свачему. Видимо то и по ирезнијем и опушћелијем црквама; и по чагаи оној светој, 1ито но се узаман износи и нема кога да заложи небесном оном храном; и по суровости, дивљагатву и нокварености, гато но се је у народ увукла; и по заборављенијем и напуштенијем обичајима нашијем; и по презренијем