Српски сион

Вр. 51

и 0Р11 СКИ СИОН."

О тр . 817.

вјеру своју и нрезирао. Већ с тога, да примјером св. Николе, малаксалу и сусталу вјеру своју ојачамо и освјежимо; да св. ону ватру, што но сада само тиња у срцу нашем, распламтимо до онога огња светога, какав је горио од времена св. Саве у срцу нашег народа, пак да се још сви сложно, топло и искрено помолимо Господу Богу и светом данашњем Николи, да се и та наша залутала браћа освијесте и прену; да им ватром св. вјере Христове загрије и просвијети срца њихова, и жаром њенијем спали и сагори сваку хладноћу, сваку равнодушност, сваки пријезир спрам ње, што но их је усадила у срца њихова лакомислена и грјешна поводљивост за, лажном просвјетом и онакијем духом врјемена, а зарад среће и напрјетка народа нашег. Амин. У Јасеновцу пред св. Николу 1898. Д ' Наравствено и религиозно ваепитање. Од дра. Штекла провео с њемачког Милан Попови^. (Наставак). Образовање воље к наравствености. У пнтересу воље к нараветвености васпитач ће морати васпитаника привнкнути па слиједеће врлине. а) на послушност и ноштовање према нретпостављенима. Послушност је у толико основ сваке врлиие, у колико се сва врлина огледа у послушности према Божјем закону. С тога у ирвоа реду васпитање треба да ради на том, да се ваепитаник научи слушати. Али да се та.ј циљ постигне, васпитач не треба прво, а) премного и пречесто да заповједа. Само онда треба да изискује послушност од васнитаника и да по правилу приступи заповједи, кад је потребно, кад је то у интересу његове праве среће. |3) друго, васпитач не треба да се одлучује на заповјед с партајичношћу и гњевом, већ да свагда с миром и расмишљањем своје заповједи издаје. у) треће, ако је васгтитач једном заповјед издао, нека примора васпитаника да изврши што му је зановјеђено, нека се не показује слаб и попустљив, и нека не пропушта непослушност без казне. Ко својој заповједи не даје важности, или одмах узима ријеч натраг, чим се васпитапик покаже, да је није вољан испунити, тај, шта више, сам даје повода непослушности. За тим, с послушношћу треба спојити иоштовање према претпостављенима. Јер с тиме тек добија

послушност своје више посвећење, а с друге стране поштовање према претпостављенима је дужност, којом мора бити прожман дио будући живот ваопитаников ако хоћеш да он у своме позиву ради на спас свој н других. б) на ред, марљивост и тачност. Ред и тачност је душа свих дужности, које испуњавамо и основни услов за то, Да својом дјелатношћу што год честито свршимо. Ко се у својој дјелатности не држи реда, и ко ие врши тачно све кад треба и на правом мјесту, од тог се не можемо ничему честитом надати. Па ако су ред и тачност услов успјешног дјелања, то је опет марљивост, то јест непрестано употребљавање својих снага, да нешто све савршеније и савршеније буде, полуга, која мора васколику дјелатност покренути, ако смо ради, да од тог нешто честито дочекамо. Стога је битна задаћа васпитања, да постакне васнитанике на ред, тачност и марљивост у свима пословима, који у њихову сферу спадају. Нереда и љености васпитач не смије трпити. Он треба да не попушта све дотле, док васпитаник не изврши но оно што му је заповјеђено, што је боље могуће. Дјеца се мало по мало од себе привикну на марљив и тачан рад, ако опазе, да се површан рад не трпи. в) на умјсреност, савјесност и поштење. Д.јецу треба научити а) да буду с малим задовољни. Погрјешно би било, „кад би те потребе васпитаникове на непотребан начин умножиле, и кад би се њихове неразумне жеље за бољом хранол, за слаткишима, за љепшим одијелом у обзир узеле, или кад би се баш такве ствари као награде изложиле." Младеж се мора у раној младости учити, да се себе одрече и својих лудих жеља, јер у њеном будућем животу од свега ће јој најпотребнија бити врлина самоодрицања. К томе припадају умјереност и штедљивост. И на те врлине треба дјецу привикавати. Треба да их својски препоручимо и постичемо, да уштеде оно без чега лако могу битп, али у том случају треба се побринути и за то, да та штедљивост не постане код дједе извором ципилука или лакомства, постичући их, да се с оним што су уштедили, добро и корисно послуже. Исто тако васнитаник треба да се привикне на њежну савјесност у свему своме раду. Васпитање мора му својски препоручити, да не иде за тим, да добро чиии и ода зла се чува само пред очпма васпитаннковим и родитељевим, већ да се мора шта више и тамо, гдје га нико не види, савјесно држати божанске заповједи. Ту ће сврху васпитање наро-