Српски сион

С тр . 818.

„ОРНСКИ СИОН."

Б р . 51.

чито на тај начин постићн, ако оно васнитанику ову истину дубоко уреже у срде, да га око Божје свугдје види, и да загледа и у његову унутрашњост, и да се од Бога ништа сакрити не може. Ако иромислимо, како се лако даде младост навести, да на оном мјесту, гдје држп да је пико не види, заборави на све наравствене ономене, п да се упусти у забра њене послове, то ћемо иојмити како је важна жива свјест о свуда прпсутном Богу за наравствено понашан>е младежи. 1Пто се пајзад тиче привнкавања на поштење: одгајање треба да обрати главну пажњу на то, да мишљење о правицн код васпитанпка на брзо постане другом природом. Он треба да се на то привикне да свугдје даје и пусти сваком своје. Дјеца су дјелимице нз похотљивости, дјелимице и жеље за имањем, врло иаклоњена тајној крађи. Оно краду тајно од роднтеља јестиво, или шта више новац, да га потроше на слаткише, краду воће у својим и туђим баштама, упропашћују туђи иметак само својевољно или из објести. Према томе васпптање мора енергичаи корак учипити и дјеци препоручити поштење у свему њихову раду као неизбјеживу дужност. Јер за такве се обично вели: „Што се у младости навикнеш, чинићеш то и у старости." г) на искреност, на љубав к истнни и на невину стидљивост. — Нарочито су по срнједи двије наравствене погрјешке којим се младеж показује наклоњена. То су лаж и блуд. Ето, то су нарочито двије погрјешке, које нагрђују слику лијепог дјетињства у дјетету, на ако им се на пут не стане, то онда новуку за собом потпуну наравствену, а и многоструко такођер и душевну иропаст. С тога у дужност спада васпитању, да свом снагом и настојањем на том пораде, да се младеж нривпкне на оне врлине које су противе тим погрјешкама, то јест на искреност, љубав к истини и невпну стидљнвост. Према томе треба васпптач х) да тражи искреност код дјеце. Дјеца су редовно наклоњена нскрености; али ако она нмају на срцу, од чега се стиде, ипак ностају затворена. Али најглавније средство за ту циљ састоји се у том, да васпитач са своје стране с отвореношћу и љубављу предусрета васпитаника, да тим овај увиди, да он нема посла са строгим и неумољивим судцем, који само пма у виду казну, већ с љубазним оцем, који само води бригу о његовој срећи. Јер дјеца обично затварају своју унутрашњост само од такових људи, од којих се боје, који с њнма осорно и безобзирно поступају и за које знају, да они код њих само затвореношћу добро пролазе. Ипак вас-

иитач не треба све дотле да тражи, да му се призна учињена погрјешка, док се не освједочи, да ју је васпитаник заиста учинио. јЗ) С пскреношћу и отвореношћу спаја се љубав к истпни. Не допуштајмо дјетету лагатп, а ако се тако шта догоди, треба да га строго и без милости казнимо. Ипак овдје се мора нека разлика у виду имати. Дјете може лажљивим постати, јер је сазнало за дрско поступање, те је из бојазни од казне приморано да лажс. С таквим дјететом треба њежно поступати, и треба настојати, да га љубазним савјетом одвратимо од оне зле навике. Код других узрок лажи иотиче из лакоумља п преухитрености. Ту морамо већ строжије поступати Али најстрожије пма васпптач да поступа, ако је питомац пакостан лажа. Према томе он треба да не осјећа нити милости нпти штедње, већ да осјетљиву кавну упо■гријеби. Он нигдје не смије лаж пропустити; јер иначе навпка ће у њему јачати све више и више, и на тај начин сво је његово наравсгвено владање пронало. у) најпошље света дужност је васпитача, да сачува невину стидљивост у васпитанику, тог анђела хранитеља. Према том он треба брижљиво да отклони свако упућивање на ствари, за које дјеца још не знају и за које још не треба да знају, и чак и онда, ако он мора говорити о стварима, које се односе на сполне одношаје, нека свагда говори само општим изразима на примјер: не чини оно, што се не усуђујеш пред другпм људима чинити; или; не чини ништа, за што би се морао стидити од твог анђела хранитеља, и слично томе. За тим нека удаљи све од дјетета, што би га могло завести и чулну радост у њему побудити, као што је на примјер чешће састајање дјеце обојег пола. На сваки начин нека гледа, да савјест дјечињу у том правцу изоштри, да у њему побуди и оживи задовољство у наравственом и племеннтом, незадовољство у ружном бесрамном. Нека с озбиљношћу забрани озлиједе срама, ненаравствене говоре, радње, а све што је томе противно нека по околностима казнп. Нарочито овдје се морамо обазрјети на онај тајнн гријех младости, који је кадар да душу и тјело дјетиње окужи и да у сваком правцу најгора дјеловања у њему нроизведе. На смјерност, чедносг, самоћу, дружевност и услужност. «) у најглавније зле наклоности, што су од прародитељског гријеха у човјеку заостале, убраја се таштина и охолост. Већ у нај ранијој младости пробуди се та злочеста страст у ДЈетету, и иојав