Српски сион

Вр. 51.

„СРИСКИ

СИОН."

С тр . 819.

љује се у најразличитијем облику. Чиж оно дође до свјести преимућства, што га има или држи да га има, ма како оно незнатно било, већ се увлаче таштина и охолосг у ту свијест и помјешају се с њом. Зато се мора употријебити нарочита пажња и мудрост, да се тој страсти стане у крај, како се не би раширшга и постала господујућом. С тога нек васпитач наетоји да дјетињску смјерност у васпитанику одржи и његује, упућујући га на то, да он нема нпшта од себе самог, да све што има, потпче од Вога, да су његова преимућства, с правог гледишта, посматрана, ипак врло незнатна, да га други у другом обзиру опет далеко наткриљују, да је он још далеко удаљен од оног што може п треба да буде и т. д. Па ако се васпитаник ипак охол покаже, тим је дат знак, да га на осјетљив начин, шта више сатиром и досјетком понизимо. С хвалом треба васпитач да буде штедљив, јер се баш тиме олако поткрепљује охолост у дјетету. Жсто тако он мора одлучно на супрот стати женској таштини дјевојачкој. што се тиче лијеног уреса и одјела. — Ако неразумне матере, у мјесто да је савлађују, шта више његују, то су оне саме криве, ако у њиховим кћерима из таштине изникне још гори плод п испупи се на њима она ријеч: П>ежде с»к/|8ш(жл предварлетх досажд<ше, прежде ж« пдденм злвпвлшшлеше (ПрНЧ. Солон 16 г. 18. ст.) у) За тим к смјерности само од себе пристуна чедност, јер ова је кћи смјерности. Гдје до душе нема смјерности, ту може на видик изаћи мјесто хваљене чедности сако одвратна охолост. Али ова се ннгдје одвратнијом не ноказује као у младости. Ако се младост ни на што не обзире, ако хоће све боље да знаде од других, и нрезире свако зрелије увиђање, како ће код ње успјети још једна дрЈта врлина! Привикавајмо младеж на то, „да много чује али мање говори." Чедност кити младост; она се не понпзује, али охоло не износи своје вриједности на видик, не уздиже се над другим и није покудљива према њима; опа признаје заслуге и преимућство дрЗ т гих и штује их! Шта би могло младости боље доликовати! Исто тако важан је за младеж усамљен положај, удаљен од сваке разузданости. Нека се заиста не рекне, да дјетињска самоћа искључује сваки млађани покој, сваку буриу вику и т. д. Напротив, васпитанику не треба ни на који начин закржљавити то слободно кретање, а одмах и не плакати над неотесаношћу младежи, ако она у вики, тркању и скакању пушта да се „истутњи" млађани покој. Али п обринимо се за то, да тај покој не прекорачи гра-

нице навике и пристојности и да се не претвори у разузданост. С тога, по правилу, не треба дозволити никакве игре, у којој други добије преко леђа. г) Нарочито привикавајмо иа сношљивост. „Човјек треба да подноси погрјешке других, он треба све дотле да попушта, докле то може бити без праве штете п без иоврнједе више дужности " На то се мора младеж постицати. С тога им треба озбиљно препоручити љубав к ближњем и попустљивост, и не треба трппти никакве свађе, никакве узајамне ненаклоности. С несношљивом дјецом треба озбиљно и строго поступати. Најпошље уз то се додаје услужност и номагање. С услужношћу и помагањем олакшавају себн људц узајамни терет. За то треба васпптаник да знаде и да то осјећа. Треба га на то нарочито упозорити, да му је сваког тренутка потребна услужност другпх. Нарочито је добро ако родитељи преко дјеце другим услуге чине. С овим што смо до сад рекли, није додуше нипошто исцрпљен ред врлина, на које васпитаник треба да се привикне; али ми те теме нећемо више образлагати, јер се из овог што смо до сад рекли види посредно и пндиректно, како има васпитање с обзиром на нривикавање на друге врлине да поступа. Али је уједно у досадашњем већ напомењено, како и на који начин мора васпитање да стане на пут злим иаклоностима, погрјешкама и ружним обичајима, тако, да се они не преобрате у рђаве наклоности, и не постану најзад пороцима. С тога ћемо у том ногледу само ово што још слиједи, споменути. а) Ако је говор о лпјечењу тајне погрјешке, тајног грјеха, па ако је васпитаник ту тајну погрјешку васпитачу открио и признао, то треба пошљедни да ником ни рјечце о том не прозбори. Вио би неопростиви педагошки гријех, кад би васпитач изневјерио повјерење васпитанпково и откривену му погрјешку на велико звоно објесио. Ето, то би побудило непомирљиву мржњу васпитаникову према васпнтачу, и никакав лијек не би кадар био дотичне мане излијечити. б) Ако је учињена погрјешка васпитаникова позиата само васпитачу, нека се васпитаник у четири ока укори, и нека му се изнесе пред очп срамота п убитачност учињене погрјешке, п нека се тада или казни, или нека му се, у случају понављања исте погрјешке, казном нрипрјети. Само за оно што је васпитаник згрјешио пред другим, или с другим, нека буде јавно укорен и кажњен. в) Ако је говор о наравственом ноправљању васпитаника, нека се васпитач не служи само нрн-