Српски сион

С тр . 820.

.СРПСКИ СИОН".

Вр 51.

родним мотивима и срествима, који служе за поболшање, већ нека гледа увијек V ирвом реду да се лати натприродних мотива и средстава. Јер прпродни мотиви и средства нијесу довољна за горе помепуту диљ ; они се субсидарно односе к натприродним. Као такве треба да их васпитач посматра и употребљЈ 7 је. Унутарња иромјена васпптаникова је дјело милостп, о којом мора васпитаник заједно радити. На то становиште има да се стави васпитач у горе реченом одношају, и с тога да се окане лажног мишлења, као да су натприродни мотиви и срества за номенуту диљ сувпшна и да су за бољитак васпитаников довољна чпсто ирпродни мотиви или употреба чисто природних средстава. Разочарање не би изостало. До сад смо имали у виду само унутарње наравствено образовање. Али с тим унутрашњим наравственпм образовањем мора се спојити и образовање спољашњих навика. К томв припада спољашња пристојност и учтивост. Васпптач треба да се прпвпкне на спољашњу конвенционалну прпстојност, и на учтпвосг према другима. Ето овдје имамо да отклонимо два гребена- Једни држе све до спољашње нристојности, а с тога занемарују унутрашње наравствено образовање, као да је с тим с-ве учињено, ако се ^васпитаник зна да креће по фином обичају свјетском. Други напротив сасвим пренебрегавају образовање за спољашњу прнстојност и хоће да од васпитанпка начине тако званог природног човјека. Обоје је зло. ГТрво водп до претварања; васпитаник постаје окреченпм гробом, с поља украшен, унутра пун трулежа;"* пошљедње на протпв води до осоритости, раскалашности п покварености. Једно морамо чинити и друго не иропуштати. У спољашњој пристојности п у учтивости према другима треба да нађе унутрашња наравствена чистоћа спољашњи одсјај и обратно, то образовање спољашње прпстојности опет је у пнтересу унутрашњега наравственог обрахозања, јер она спољашња конвенционална пристојност баш у много случајева прави границу васниспитанику, тиме, да га не окриве за неко дјело, за које нред својом савјести не може одговор дати. Васпитање не смије нппошто с тим занемарити образовање спољашњих навика код младежи из каравственог интереса. Ето толико о наравствепом васнитању. Али ово цијело наравствено образовање не би имало никакове вриједности, оно би било шта више немогуће, кад се с њнме неби уједно спојило религиозно васпитање. Религиозно васпитање не може се, дакле, * Мат. 23. 37.

раставпти од наравственог, а што посебце о њему расправљамо, то је с тога да се све по реду престави, а не као да би било, релпгиозно васпитање нешто различито од наравственога васпитања. Ми смо већ у овом што смо досад рекли, свагда на то упућивалп, да се привикавање васиитаппка на наравствене врлине као и њпхово лпјечење н поболшање у случају рђавих прекршаја, мора свугдје ослањати на религиозне мотиве, ако хоћемо да буде право наравсгвено образовање, и да постигне успјсх. = (Свршиће се.) Тумачење речи и назива, који се употребљавају у црквеном језику. (Наотавак). А н т 1 /и и н с х. Ова је реч састављена из грчке а,чх1 уместо и латинске тепза сто, те према томе значи умесшо сшола, умесшо трестола. Антиминс је обично свилееа марама на којој је изображено полагање Христово у гроб, и у којој су ушивени делови од моћију светитељских. Антиминс може осветити само архијереј (еиископ) и иолаже се на часну трпезу ради тога, да би се на њему као на гробу Спаситељеву и на гробовима хришћанских мученика свршавао спомен страдања, смрти и васкресења Његова. што нам је Он сам заповедио да чинимо. Без антиминса се не може свршити божанствена литургија; он, по благодати над њим обављеног освећења, замењује нри свештенодејствовању гроб Господњи и гробове мученика. При свршавању св. литургије на освећеном антиминсу, ми се можемо сматрати за подражаваоце Хришћана првих векова, који свршаваху св. литургију на гробовима мученичким. По тумачењу Исидора Пелусиота антиминс нреставља и плаштаницу којом је било обвијено мртво тело Господа Исуса. (ИзБлснен. на. лит. Дмитр.) Антиминс лежи вазда на часној трпези савијен и развија се само при почетку литургије верних, а поново се савија пред заамвоном молитвом када свештеник пренесе пресвеге дарове с часне трпезе на жртвеник. Сваки антиминс не важи за сваку цркву и за сваки престо, него је он увек тачно одређен за извесну цркву и за извесни престо. С тога се на сваки антиминс наиише за коју је цркзу и који престо одређен и за потврду тога својеручно се потиисује и удара на њ свој нечат, дотични епископ, који је антиминс осветио.