Српски сион

„игшлш

иион."

Од множине цветова једне дветне ливаде | може једна рука лепшу киту цвећа свезати него друга, — али је мирис асти. Св. Григорије Назианз-. Ради напретка добра морате зло штедити; јер је сврха вашег зваља иодизање а не рушење. Зато пазите, не како ћете злу наудити, већ како ћете добро подићи. Киприан.

Право сазивања народно-црквенога еабора и — наше опозиције. Питање нрава сазивања нашега сабора изван сваке је сумње. Још само нашим неавтономним и реакционарним опозицијама потребна је лекција гледе тога нрава. Оне, које са својих 59 носланика „одлучно и јуначки стоје на одбрани автономије", или не знају да је то искључиво автономно наше право, или га игнорујући, нуде и предају државној власти, јер издавајуКи га шако, сигурнб мисле задовољити најпрешнију потребу наше цркве и школе, исцелити најљуће ране на нрорешетаном и измученом телу наше автономије, односио задовољити своју највећу автономну амбидију, од које њима заиста „иде вода на уста": — доћи до новога Саборскога Одбора!... § 9. Саборског Устројства установљује ово; „Сабор сазива митроиолит и патријарх , или ако је упражњена столица му, Мигроиолишски Црквени Савет , уз претходно учињеиу пријаву Његову Величанству и после добивеног одобрења Његова Величанства". ■ „Његово Величанство има право сабор одгодити, исто тако и распустити га, у овом последњем сучају престаје и крепост избора саборских носланика, али је митрополит иашријарх уједно дужан ради сазива новога сабора Његову Величанству за три месеца извештај поднети". § 7. Саборског Устројства установљује, гледе свију других састанака саборских и њихова сазпва ово : „Потребу ванреднога састанка иресуђује сам сабор или саборски одбор или председник овога и . „Свако одступање од редовнога времена састанка, даље продужење редовнога

као и сазив ванреднога састаика, овога последњег уз означење раснравпих нредмета има се иреко иредседника претходио Његову Величанству прнјавити." Тако Саборско Устројство наређује. И тако узакоњено право сазива, ма које врсте сабора и његових састанака, неоспорпо је и велеважно автономно ираво. што га врши п вршитиможе и сме једино митрополит-патри јарх или, ако ,је упражњена столпца му, Митронолитски Црквепи Савет, дакле автономна власт. Никоме другоме, нити у автономији нити изван автопомије, то право не припада, те га вршити и њиме се послужити, у ниједном случају, ие може нико други. То је тако јасно, очигледно и изван сваке сумње, да то, на жалост, још само данашњих паших 59 посланика „народних" странака не виде и не знају, или заборављају, у заносу своје „одлучне одбране и борбе за автономију". И шта они чипе? Заједничком својом преионизном молбеницом моле Круну, „да благоизволи најмилостивије одредити , да се, иродуже саборске седпице, на неизвесно време прекннуте" (одгођене). Дакле, игнорују автономно право, а силом изазивају ингерепцију државе. Није ли то прави спшеп 1езае аиктогшае! Пошли су и даље. Нису се задовољнли својим властитим атентатом на автопомију, него су тражили и сукривце. Кога? Свој рођени иарод. Зар зато, да им у кривиди својој заборави кривицу њахову; да, и сам кривац, пе потражи рачуна о кривици и греху џелата автономије своје и своје цркве. Да, зато су мољакали и просили по црквеним општинама нашим „поверење" или „придружење" своме автономпом неделу! И после такога педела и автономнога злочина, „Браник" и не може имати поноса српског и автономпе свести, да се „огорчи", да га „најстрожије осуди", да узвикне: „то је заиста ужасно", „стражно ружно"! Његово родољубље и автономна свест кулминише у препемагању и слабачком извињавању и бацању песка народу у очи узвиком.: „да иосланици нису ништа за себе молили, да не траже ваљда своју дедовину", него да су — ох, забележи историјо много-