Српски сион

Б р. 4.

,СРПСКИ сион. а

Стр. 57.

иапаћене мученице наше автономије — „заступали нашу оншту ствар, савесно, родољубиво и поштено вршили своју дужност" Још само да је рекао : мудро и иамешно, па би иропија и неистина била — потпуно изречена.. . Јесте, нису носланици тражили сво.ју дедовину: али изгледа, да опи автономију сматрају својом дедовином, коју они могу у својој партајској лакомислености расииати и распуђивати до миле воље. Но, као што грађапски закон обичнога расипника модерира, тако нам взгледа бар, да је наше автономне расиннике иокушала већ модерирати државна власт. Из образложења високог отписа угарскога краљевскога минисгра-председника, што смо га у прошлом броју саопштили по публикацији г. барона Живковића, види се, да су 59 посланика наших опозиција, „браиећи" автономију. толико већ успели и тако већ далеко доспели, да су од државне власти изнудили, да их она мора учити : шта је интерес и право автономије. Својим „одлучним" држањем и „мудрим" застуиањем автономије успели су, да им већ и државна власт мора отварати очи у автоиомном слепилу њихову, лекцијом „са гледишта добро схваћенога интереса народно-црквене автономије" наше. Тај пасус отписа угарскога краљевскога министра-иредседника од 14. јануара 1899. бр. 367., с којим је г. барону Живковићу достављена одбијена препонизна молбеница 59 посланика „народних" странака, ио нашем мишљењу овака је порука и лекција тима посланицима: Саборско Устројство православне српске народно-црквене автономије ујамчава право сазивања свију, и у свакоме случају, састанака иравославнога српскога народно црквенога сабора автономној власти те автономије. Обилазећи ту власт и не респектујући своје автономно право, ви, господо 59 посланика, нудите и предајете државној власти то автономно право, као и другајош. Знајући, да би државна власт, кад би ту ионуду и иредају нримила, дошла у сукоб са вашим автономним и са својим државним законима у сукоб — одбија она ту понуду и предају, те вас упућује на боље чување и респектовање своје автономије.

Да, то значи наведени пасус министрова отниса. То је „морални усиех", а и материјални, „савесног, родољубивог и поштеног", дакако и мудрога, заступања автономије! Зато ниједан од наших онозиционих листова и није коментирао тај отпис. Па ни г. барон Живковић. И он га је обишао, као врућу кашу. Обишао тако и наш чланак у 2. броју овога листа. Н>егову државничком нрестижу и автономиој „промишљености" довољно је било, да носле саопштенога отписа о самом томе отнису и у њему изложеној мотивацији, не каже ни беле, него да са његова „гледишта рђаво схваћеног интереса наше автономије", огласи рег игћет е1 огћц „да је он за то, да се конФеренција саборских иосланика још једанпут састане, но у којој ће он суделовати само тако, ако се та конФеренција држала буде у Загребу, иначе не и * Но не само то. ЕзргИ; г, Живковића није заборавио ни на ^Српски Сион", јер то је за „одбрану автономије 1 ' најглавније, да се ма шта и ма како приговори томе, од најновијега доба особито г, барону симнатичнога листа. Г. барону је уредииштво овога листа деломичио већ одговорило гледе тих приговора. Сигурно га је г. барон добро разумео. У интересу његову не би било, да се томе и опширнији коментар даје. Али тешко је ту не нисати сатиру. Но нама и није до сатире, него до грднога јада иаше автономије. И досада је било борбе за автономију — али смо се борити, бар, знали и умели. А 1пто борба данашњих 59 посланика не зна да се бори за автономију, обневидела пред блеском столица у Саборском Одбору и жедна одмазде гнева свога партајскога иад свима, које наше оиозиције у своме „родо.љубљу" тако душмански погледају, то је заслуга избора посланика у г. 1897. Бирали се посланици не по способности, него по ономе: „које с нама — а иротив вас", као што је у првој конФеренцији Карловачкој отворепо нризиао и потврдио и г. Др. И. Вучетић. Но автономија се не брани дреком и * Сигурно и то спада у „Браниково" „еавесно, родољубиво и поштено вршење своје дужности"* Ур.