Српски сион

О тр. 117.

него и оне, који убијају душу. Нису ови мањи од оних. Већи су још и опаенији грешници, јер не чине зло само себи и појединим људима, него целим групама, установама, општинама, народима и целоме друштву људском. То и јесу грешницц којима се грех за грехом ваља, који сс не кају. Дављење у греху проглашују оии мучеништвом. а кајање слабошћу карактера, недоследношћу, кукавичлуком, издајством, овим и оним. Загледајмо у живот обичних, што веле, „простих" људи. ГТођз ли који низбрдицом греха, врло је редак да се заустаии Данашњи болесни појмови о лажноме неком поносу не дају ни њима, да се зла и греха мане. А како је тек с онима, који су научили књигу читати и иисати! По|>у ли нпзбрдицом неистина, заблуда, злих и опаких мислп, грешних умншљаја и прохтева. — тек њима тај понос, задана реч, чување образа, доследност, карактер, и шта свега ту онда нема, али највише спаљена и мртва савест неда, да се греха одуетану, заблуде одрекну, зла мане и добра пута прихвате. Јеванђеоска прнча и наука данагпња износи кајање као спасоносну врлину, а данашњи грешници врлином сматрају: нстрајност у заблуди, доследност у грешењу, дављење у злу. Од њих тражити покајање тешка је работа. Али црква Христова тражи га и од њих, она не преза од никаквнх тешкоћа, она нпкада не престаје вргиити свој зад^так на достизавању спасења људскога. Црква, која за свакога има љубави изобплно, она и окореле грешнике зове на покајање, и њихову грешењу спремна је опростити. Нама, који те грешнике посматрамо обичннм својим људским очима, намећу се при томе овака питања: Зар да се покају они, којима је ово мало дана земнога живота једино пред очима, а живот пза гроба и одговорност пред вечним Судијом никада није на уму, а својој грешностп угодити — једина тежња? Зар да се кају они, који на Бога не мисле, а људи се не стиде; који не поштују ви туђу личност, ни туђ иметак, ни

туђу част, ни ту])е право? Зар да се покају они, којима савест тргује са сваким и са свачмм; којима је истина само зато на свету, да њоме прикрију своју лаж; душа да је губити, а срце зато, да мрзити могу? Зар од оних очекивати кајање, којима су разни позиви и положаји, перо и књига. знање и умење, тек да их лебом рани и господства да им дају; којима је народ, тек да нх на своји плећи диже и носи, а они да га као лимун цеде и с њпме се титрају ? Зар од оних чекати покајање п поправљање, којима је туђа невоља као п суза сиротињска наслада души, а несрећа народа девета брнга; којима је кајање најстрашнији грех, а доследност у заблуди, истрајност у злу — понос највећи? И ко би их све наређао, и каквих све нема тих грешника! Па ипак, и њих црква Христова зове и чека на покајање, и њима је спремна да се обрадује, да им иза^е на сусрет, да их загрли и пољуби, да им опрости, ако се покају и поправе. Али, док то не учине, браћо мила. окрените поглед од њих — саблазниће вас. Окрените се и,ркви својој, да вас она, у јаду грешности друштва данашњега, охрабри својом љубављу и разведри науком својом. Онима, који се не кају, биће по њихову непокајању, а нама се кајати ваља. Грешити је слабост људска, а покајати се врлина је и дужност је свакога од нас, коме је год Господ отац небески, а црква мати; дужност је свакоме, ко на Бога није заборавио, нити се одрекао мајчине љубави, у светој цркви разливене — по мирису бескрајне милости Божје. И згрешити можемо, људи смо; али се и покајати ваља. И опростиће нам се. Блудноме сину, који је очев дом оставио, очинску љубав увредио, очеву муку расточио, отац је његов опростио и његову се покајању обрадовао; јер „мртав је био и оживео је, изгубљен је био и нашао се". А како да нама не опрости Отац наш небески, кад је опростио и грех целога света, кад је цндара м лшого/иилостикх, чијем праштању нема граница, у чијем царству — тамо горе — анђели поју, кад