Српски сион

С тр . 206.

СРПСКИ СИОН."

В р . 13.

који се у изводу може штамиати у будућем и Будимеком и архидијецезалном шематизму. Животоиис тај написан је одмах после смрти митронолита Стратимировића, и као неки аманет сачуван је међу еписима покојног пароха осечког и бившег администратора протопогшјата Ву коварског Лазара Поповића, који је у младости својој кроз родбинске везе имао и неке конексије са двором у Карловди. Ко је писао тај животопис не знам: или пок. владика Грујић, или пок. прота Карловачки Павле Николић. Тек пок. Лазар Поповић није. Ја сам га верно с оригинала преиисао (мало поправивши правопис) и уступам га ево сл. уредништву ^вог листа, да га штампа. По том животопису Стратимировић јс рођен 27. декембра 1757. а умро 23. септембра 1836. год. Према томе је дан и година његове смрти погрешно наведен и у Будимском шематизму од 1896. и у архидијецезалном од 1884. г. а богме и у преводу Пиковљеве књиге: „Срби у ^гарској." 11. Јуетин ЈоановиЛ. Родио се у Осеку у доњо.ј вароши 26. марта 1786. г. Крштено му име беше Јован. 6 Отац му се звао Антоније а мати Ана. По занимању отац му беше богат и угледан трговац, а уз то је обнашао и част доњоварочоког бирова'; а кад Осек његбвим ревновањем поста слободном краљевском вароши (1808 .1, постаде он првим сенатором осечким, у ком га својству и смрт затече. Синовац владике Јустина, Антоније, умировљени велики бележник града Осека, казује ми, да је владика трагично скончао, изваливши се из кола. Верна слика владичина на платну находи се у кући поменутог синовца у Осеку. По слици изгледа, да је владика био средњег раста, да је био стар у истину око 48 година. Браду је имао ократку и бркове танке. />'. Епархија Мохачка. Правилније би било, да се епархија ова и њени епископи називају „ Печувски, Сигетски и Сечујски ", него „ Мохачки и Сигетски*, јер прво : ти су епискони — како је иознато — резидирали нонајпре у Печуву, а носле у Сечују, а друго: један од њих, Јеврем, назива себе „Б М. тешскоп Сегетски и Канижи и Печују и нроч.," а други: Максим : „Б. М. Ешскоп Сегетски, Сечујски, муачки и нроч." У време еиискона Никанора Мелентијеви^а нозната беше ова епархија под именом 6 по крштеном иротокоду Осечке цркве.

Сечујска. 7 Е ii и с К 0 п и. 1. Јефтимије Тетовац. Први владика из званичних списа познат је под именом ЈеФтимије „Тетовац" а не „Петовац". Јамачно презиме своје води ио граду Тетову у Старој Србији, где је можда рођен, као оно и „Подгоричанин" ио Подгорици. 2.) 1691. Јеврем ЈанклвиЛ. 8 Резидирао је у Печују. Он је потписан на три мени досад познате исправе са целим именом и презименом, и то: а.) на једној исправи, која се чува у архиви ман. Ораховице, датираној у Печуву 11. 111. 1691. год. б.) на књизи цркве Печварске „Правило покрову Богородице" 1701. год. 9 и в.) на једној библији ман. Ораховице, 10 1703. г. Епископ Јеврем биће да је умро око 1710. год. 11 Но где је умро не зна се. 3.) 1713. Никанор МелентијевиЛ. Он је за време маџарске ребелије против двора австријског (1713.?) иребегао с нешто Срба из Сечујске епархије у Осек и ту се настанио. 12 Његов се боравак у Осеку спомиње у списима осечке цркве из 1717. године. Још за њега живог 1721. г. завладао је Сечујском епархијом епископ Максим Гавридовић. С чега то би, не знам. Можда због старости и слабости му телесне ? Из Осека односно Сечуја јамачно се повукао у свој постриг — ман. Крушедо, где га 1726. г. находимо. Никанор је као народни посланик учествовао на црквено-народном сабору у Карловцима 1726. год. 13 Један тектер осечке цркве од год. 1733. спомиње, да је он осветио осечку цркву, која је била пре садање. То освећење могло је бити одмах по доселењу Никанорову у Осек. Сазидао је о свом трошку капелу св. мајке Ангелине у Крушедолу 14 У књизи „Срби у Угарској" погрешно му је наведено презиме „Милићевић". 4. Максим ГавриловиЛ , Седио је у Осеку и у Сечују. У Осеку се спомиње 1721. и 1727. г. И он је био на Карловачком сабору 1726. год, I Протоквлж црквм с«корик1д и>с(ЧКо-д»лжА варвшн сти' оу-спежл С4ЧИНИСА лктл 1743. Дпрјлл 21. к' и>С(К\- лист 40. 8 Потписивао се и именом и презименом. 9 Гласник, 1873. спомениди, књ. III. стр 34. бр. 10. 10 види „Бранково Коло" 1898. бр. 50. стр. 1594. бр, 10. II >1з1с1ет, стр. 1569. 12 Горњи протокол дркве Осечке, лист 40. 13 Гласник, 1873. споменици, књ. III. стр. 282. у писму 184. 14 1ћк1. у истом нисму, на истој страни.